I KNJIŽEVNOST JE STRANAČKA

...

 

Zoran Bognar jedan je od naših najprevođenijih i najnagrađivanijih pesnika.  Živi u Beogradu kao profesionalni književnik. Urednik je u GA „Dereta” i  predsednik Fonda “Ars Longa” za očuvanje lepih umetnosti...

Nedavno ste dobili prestižnu nagradu “Dimitrije Mitrinović” za zbirku novih i izabranih pesama “Lavirint kruga” u izdanju beogradskog IP “Book”. Kako se danas odnosite prema nagradama?

Da, ova nagrada mi je posebno draga zato što sam je dobio za knjigu s kojom obeležavam 25 godina profesionalnog rada. Takođe, veoma sam počastvovan što ovu nagradu ravnopravno delim sa sjajnim pesnikom, dobrim čovekom i mojim velikim prijateljem Radivojem Stanivukom… Inače, moj odnos prema nagradama je I od ranije poznat široj javnoosti.  Iako sam do sada dobio 17 nacionalnih i 3 međunarodne nagrade, lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Nije reč ni o kakvoj skromnosti, nego o realnom i jedinom mogućem pristupu literaturi. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Mi, autori, samo smo njihovi roditelji koji ne možemo da svojoj „deci“ pravimo ustupke. Setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje ne samo da nikad nisu nagrađene nego nisu ni na adekvatan način pročitane, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko više seća. Zato i imam običaj da kažem da su knjige biografija pisca, a da su nagrade biografija knjiga. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije, na koje malo ko može uticati.

Čemu težite u svom pesništvu?

Ekpresivnosti, polivalentnosti i misaonoj dubini...

Koliko je poezija, poslednjih godina, stavljena na marginu u odnosu na ostale književne žanrove?

Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula „da je kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali“ šta onda reći za samu poeziju nego da za nju više ni nema mesta na toj „svirali“. Pesnik je potpuno neprilagođen u Srbiji, baš kao i vegetatijanac u zemlji roštilja; u zemlji Srbiji iz koje je, baš kao i onomad iz Platonove države, poezija proterana na velika vrata. Svedoči o tome podatak da samo još dva srpska izdavača u kontinuitetu štampaju poetske knjige, to su kraljevačka „Povelja“ i vršački „KOV“. Danas gotovo svi izdavači u vreme ekonomske krize štampaju najvećma komercijalne knjige kako bi  preživeli, dok u fiokama trpe i čekaju neka bolja vremena knjige iz oblasti poezije, istorije umetnosti, književne kritike, teorije i esejistike. Nadam se da će se nešto u najskorije vreme morati promeniti jer bez negovanja gore pomenutih žanrova nema ni ozbilnjih izdavača ni ozbiljne književnosti.


Da li je život u 21. veku više nalik prozi ili poeziji?

 

Na žalost, nalik je prozi i to onoj orvelovskoj, prepunoj raznoraznih pošasti i recidiva prebrzog tempa življenja i virtuelnog sveta. Vi{e je nego izvesno: umesto oreola i harizme nad nama lebdi elektronska senka. Na{i `ivoti, na{i zapisi iz vetra, pohranjeni su u virtuelnu memoriju, u akribijske ~ipove, u kodove hladnog lavirinta. Kompjuter, to kontrolno oko Velikog Brata, postao je i na{ svedok i na{ sudija, na{a sudbina, prokletstvo i kletva. Svi smo astrolo{ki (re)produkovani i poput la`i bez posledice `ivimo `ivot bez aure...

Kako Vam izgleda danas kulturna scena Srbije?

Haotično… kakofonično… reklo bi se pravi pravcati kulturološki galimatijas u kojem se svi bave svime i svačime i u kojem su potpuno poremećene vrednosti  pa su nam tako u ovom trenutku najčitaniji “pisci” tv voditeljke, neostvarene glumice, bezuspešni političari  i jedan svetski poznati i priznati filmski reditelj koji je uz već konstantno bavljenje filmom, muzikom, operom, usput i ekologijom i seoskim turizmom, na kraju, bogami i propisao…

 

Kultura je, čini se, već skoro 20 godina kod nas gurnuta u stranu. Kako je moguće nazvati se ozbiljnom državom a imati takav odnos prema kulturi?

Pa nije moguće. O kojoj mi to takozvanoj “ozbiljnoj” državi pričamo? Možda o Srbiji u kojoj je nezaposleno 800 hiljada ljudi, u kojoj se 75 hiljada ljudi hrani u narodnim kuhinjama, u kojoj ljudi pucaju od insomnije i neuroza zbog prezaduženosti i nemogućnosti vođenja dostojanstvenog života, u kojoj umetnici ne mogu da zaštite svoja autorska prava, u kojoj profesori rade za šestinu poslaničke plate, u kojoj tajkuni drže sve od sega-mega tržnih centara, skijališta, rečnog toga, luka, većine u parlamentu, pa sve do novopečenih izdavačkih kuća iliti opštepoznatih praonica para; u zemlji u kojoj morate da bi ste se prevezli od tačke A do tačke B da koristite puteve prepune rupa i kratera ili železnicu koja u trećem milenijumu ide brzinom iz 1928 godine i u kojoj se svi kite i kurče Koridorom 10… deset im majki j….


Kako je moguće da imamo toliko problema u kulturnoj politici, a već godinama je vode ljudi iz esnafa?

Vrlo je moguće… I tako će biti sve dok se bude postuliralo po principu “Sjaši Kurta, da uzjaši Murta”… Dok se svi oni nafatiraju i namire proći će nam životi, brate… jer mnogo je oko nas malignih propovednika – kloniranih apostola koji nemaju nikakvu potrebu za samoposmatranjem. Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti  do poslednjeg čoveka, do poslednjeg imena... Mnogo je oko nas proždrljivih pijavica i parazita koji život doživljavaju kao kontinentalni doručak: znaju da ne mogu da biraju, a dobijaju od svega pomalo... Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti do poslednjeg čoveka, do poslednjeg imena... Mnogo je oko nas onih kojima ništa nije sveto, koji ne priznaju nikakve zakone, ni ovostrane ni onostrane, a ipak su miljenici Vrtova Sunca. I ko su zapravo oni? Jesu li odista deca sreće i blagostanja ili su samo kopilad iz tog braka...

Koliko je štetno a koliko potrebno mešanje politike i države u kulturu?

Mešanje politike u kulturu ne da je štetno, nego je pogubno... ali ko mari za to. Prosto ne mogu da verujem da se 5. oktobar ikada dogodio i šta je on zapravo predstavljao ili šta uopšte predstavlja danas... Danas kada  jednoumlje vlada više nego ikad. Pa nama je danas čak i književnost stranačka. Dovoljno je samo da pogledate spisak pisaca koji će „predstavljati“ srpsku književnost na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Lajpcigu i sve će vam biti jasno... Kao i uvek, čast izuzecima, mada i tih izuzetaka u Srbiji je iz dana u dan sve manje i manje...

Smeta li Vam što se danas skoro svako naziva umetnikom, a mnogo štošta se naziva umetnošću?

Naravno da mi smeta. Upravo iz tog razloga sam pre šest godina i osnovao Fond „Ars Longa“ za očuvanje lepih umetnosti... sa akcentom na ovo LEPIH umetnosti, jer kako i sami kažete, mnogo štošta se danas naziva umetnošću. Ako bismo se vratili temi sa početka razgovora, dakle poeziji... onda moram reći da imamo primera i u našoj i u svetskoj književnosti da je svojevremeno objavljivano dosta knjiga „pesama“ koje nemaju nikakve sa poezijom. Tu pošast je možda najbolje prokomentarisao kontroverzni i beskompromisni Čarls Bukovski koji je u jednoj od svojih pesama napisao i sledeći ironični stih: „O Gospode, zašto si stvorio toliko mnogo pesnika, a tako malo poezije?“... Mislim, šta reći...



Razgovarao: Petar Latinović

  
Serbian English French German Italian

Pretraga sajta:

Poseta sajta:

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterToday/Danas363