OSUĐUJEM LJUDSKU GLUPOST I RAT
...

Lament nad Vukovarom

Kako god doživljavali 18. novembar, kao dan pada ili oslobođenja, ja ne govorim ni u ime Srba, ni Hrvata, niti osuđujem bilo koga ni po nacionalnoj ni po verskoj pripadnosti. U ime i jednih i drugih osuđujem ljudsku glupost i rat koji je sam po sebi glup i nepotreban, kao i svi prethodni ratovi.


BEOGRAD - Najnoviju knjigu poezije pod nazivom „Vukovarske elegije“ pesnik Zoran Bognar posvetio je „snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske Sramote koja se nikada nije smela dogoditi“, i koju će pisac ovih dana promovisati u svom rodnom Vukovaru.
Pred odlazak u grad  kojim je inspirisan najveći deo njegovog stvaralaštva, sa Bognarom smo razgovarali o unutrašnjim nemirima kojima odišu njegove pesme posvećene Vukovaru napisane od 1984. do 2010. godine, a Antonio Porpeta ih označava kao poeziju „krika i suza“.

Veliki Miloš Crnjanski napisao je „Lament nad Beogradom“. Jesu li Vaše elegije, zapravo „Lament nad Vukovarom“ ?
- Moglo bi tako da se kaže, jer ovo je moja prva tematska knjiga pesama koje su posvećene Vukovaru. Znači, i pre, i tokom rata, i u vremenu posle tragičnog sukoba u kome je moj grad za jedne „pao“ a za druge bio „oslobođen“, da bi na njegovom mestu počeo da „niče“ neki novi, meni otuđen, ali grad koji neizbrisivo „čuči“ u mojoj duši i mojim mislima.
Zašto knjigu promovišete baš 18. novembra, dana koji vukovarski Srbi i Hrvati doživljavaju potpuno oprečno ?
- Kako god oni doživljavali ovaj dan, „padom“ ili „oslobođenjem, ja ne govorim ni u ime Srba, ni Hrvata, niti osuđujem bilo koga ni po nacionalnoj ni po verskoj pripadnosti. Ustvari, ja u ime i jednih i drugih osuđujem ljudsku glupost i rat koji je sam po sebi glup i nepotreban, kao i svi prethodni ratovi.
Šta znači Vaša poruka da je to Svetska Sramota koja nikada nije smela da se dogodi ?
- Kao dečak bio sam fasciniran vestern filmovima, u kojima sam od indijanskih poglavica čuo fantastičnu maksimu da „zemlja ne pripada nama, već mi njoj“. Mislim da je to sva mudrost ovoga sveta, upućena onima koji započinju ratove, verovatno zato što nikada nisu razmišljali o ovoj velikoj misli.
Kako posle svega, Vi lično, doživljavate vukovarsku tragediju ?
- Znam da me niko, i nikada, neće moći uveriti da je jedan barokni grad sa tolikom civilizacijom i kulturom iza sebe (vučedolska je među najstarijima na ovim našim tragičnim prostorima) trebalo srušiti do temelja zarad ideja nekih bolesnih umova. Ali, isto tako ne mogu da prihvatim činjenicu da je u Vukovaru do 1991. godine živelo 78.000 stanovnika, od čega po 45 odsto Srba i Hrvata, 10 odsto raznih nacionalnih manjina, a da danas, kada se ovaj grad zove hrvatskim, u njemu živi 12. 000 ljudi od kojih su 80 odsto Srbi i 20 odsto Hrvati, koji su postali istinski robovlasnici ostarelih Srba u izumiranju.
Možete li da nam pojasnite tu Vašu tezu ?
- Veoma jednostavno! Preostali Srbi u Vukovaru imaju između 70 i 80 godina, kao i moji roditelji, i njihovim životima upravlja 20 odsto Hrvata koji se nalaze na svim pozicijama u gradskim institucijama. Vlada Republike Hrvatske tako ostvaruje svoj zacrtani program, nudeći svetu lažnu sliku da Srbi mogu da se vrate i žive u ovom svom gradu, ali ovi ljudi će po sili biološkog procesa izumreti za najviše 10 godina, i time će se legalizovati perfidni egzodus po kome će Vukovar, kao i ostali gradovi u Hrvatskoj, postati čiste etničke zajednice.
A šta je trebalo da uradi nova hrvatska država u istinskom interesu Srba ?  
- Da su zaista želeli povratak Srba, Hrvati bi obnovili bar jedan od bivša tri privredna giganta, „Borovo“, „Vuteks“ ili VUPIK, dajući tako šansu mladim generacijama da započnu novi život u svom rodnom gradu.
Ustvari, Vi knjigom samo branite dostojanstvo ljudskog života i jednog grada ?
- To je jedina moja namera sa ovom knjigom. Srbin Lujo Vojnović je pre više od stotinu godina napisao "Dubrovačke elegije", najlepše ikda napisane pesme o Dubrovniku, a bio je proteran iz toga grada, baš kao i ja iz Vukovara o kome pevam celog života, i u koji se uporno vraćam ne bi li dokazao da je takozvani suživot moguć, samo ako u njemu učestvuju ljudi. Zasad to činim navipše zbog starih i bolesnih roditelja, ali i vlasnika hotela „Lav“ u kome se osećam kao Tin Ujević u istoimenom splitskom hotelu, i koji je mnogo učinio za moju knjigu darujući je najvišim hrvatskim zvaničnicima prilokom poseta Vukovaru.
Kako je u tako suštinski podeljenoj, znači silom ustanovljenoj zajednici primljena Vaša knjiga?
- Činjenica je da su Hrvati pokazali poštovanje za ovaj lament nad Vukovarom, pa makar ono i ne bilo iskreno, jer se knjiga već nalazi kod gradonačelnika Vukovara, u Gradskoj biblioteci i Zavičajnom ogranku Gradskog muzeja. Međutim, nijedan izdavač iz Hrvatske, pa čak ni Srpsko kulturno društvo „Prosveta“ dosad nisu pokazali interes da objave moju knjigu, pa ispada da je ona važnija Srbiji i Bosni i Hercegovini, jer će se do kraja godine pojaviti i u Sarajevu, koje je doživelo sudbinu sličnu vukovarskoj.

Nevenka Stojčević



Osuđeni na krik i suze
- Upuštanje u poeziju Zorana Bognara znači pristupanje jednom dramatičnom i ranjenom svetu okruženom predelima ruševina, pepela i pustoši, u kojem, uprkos svemu, grozničava potraga za nekom nadom uvek deluje podsticajno. Puno je istinske emocije, i puno unutrašnjih lomova u tim pesmama koje prekoračuju i vreme i prostor time što u njima bije vaseljenski bol čoveka, nepravedno osuđenog na krik i na suze, rekao je Antonio Porpeta.


Priča iz utrobe
- Vukovar, priča o sposobnosti ljudi da od rajskog grada naprave pakao, teško odjekuje u onima čiji je to grad uistinu. Svi imaju svoju priču o Vukovaru, ovakvu ili onakvu, ali oni čiji je to rodni grad imaju samo jednu priču, onu iz utrobe, kao Zoran Bognar, napisao je Dragan Mraović.
  
Serbian English French German Italian

Pretraga sajta:

Poseta sajta:

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterToday/Danas364