Intervju za časopis Konture

Na kreativnom planu ova godina je za Zorana Bognara bila izuzetno uspešna i uglavnom je imala međunarodni predznak: bio je gost na nekoliko međunarodnih pesničkih susreta (Solun, Beč i “Petrarkini susreti” – Minhen); objavljene su mu knjige pesama na francuskom i španskom jeziku; koristio je jednu od najprestižnijih književnih stipendija u čuvenoj kući pisaca Vili Waldberti gde je završio svoju najnoviju knjigu pesama “Albedo” (Dereta, Beograd, 2002); upriličen mu je književni portret u četiri nemačka grada (Minhen, Bremen, Hanover i Hamburg) i kao poseban kuriozitet, što je i povod za ovaj razgovor, objavljena je knjiga o stvaralaštvu ovog pesnika pod nazivom “Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara” čiji su autori Vladan Panković i Nikica Banić…

Zvonko Prijović


Prijović:
Činjenice govore da ste Vi, u istoriji srpske literature, najmlađi pisac koji je za života dobio knjigu o svom stvaralaštvu. Šta ona znači za Vas?

Bognar:
Pre svega, veliko priznanje i istovremeno još veću obavezu da svojim budućim radom opravdam ovo ukazano poverenje. Ono što me je posebno uzbudilo jeste podatak da je ova knjiga ispisana jednim ultramodernim jezikom i to u potpuno originalnoj strukturi i formi kroz komparativne dijaloge u kojima se ogleda moja poezija kroz filozofiju i istoriju umetnosti. Prosto je neverovatno šta su sve autori ove knjige prepoznali u mojoj poeziji i sa čime i sa kime je sve nisu poredili. Ali, samo na takav način je moguće stvoriti integralnu sliku jedne poetike.
Međutim, znam da će mi ova knjiga doneti i mnogo gorkih trenutaka, jer smo odavno svesni da živimo na području gde su vam oduvek mogli sve oprostiti osim uspeha.

Prijović:
Smatrate li da pripadate nekoj određenoj literarnoj tradiciji?

Bognar:
Ne, ne pripadam nijednoj književnoj tradiciji niti nekoj konvencionalnoj literarnoj fioci. Poznato je da sam odrastao na anglosanksonskoj i latinoameričkoj poeziji, stoga nije čudno što su moji najdraži pesnici upravo Alfonsina Storni, Alberti, Paz, Mervin, Eliot, Ginzberg i Tuli Kupferberg. Ali, moram da napomenem da moja poezija u odnosu na poeziju gore pomenutih pesnika nije bila epigonska. Ja sam svojoj poeziji dao lični pečat, a od pomenutih pesnika ako sam nešto preuzeo, onda je to emancipovanost na planu jezika i na planu strukture i forme.

Prijović:
Možete li nam preciznije definisati Vašu poetsku vertikalu?

Bognar:
Moja poezija je u početku bila isključivo ekspresivna. Kasnije je postajala i filozofska i sakralna, u jednom trenutku čak i metafizička, ali ona je oduvek bila antropocentrična, što znači da je, od moje prve pa do ove najnovije knjige, njen zajednički imenitelj, odnosno, njena centralna figura bio: čovek.

Prijović:
Vaša najnovija knjiga “Albedo” govori, kako ste to naznačili i u podnaslovu, o sazvežđima ispod kože? Recite nam nešto više o njoj.

Bognar:
Albedo je termin pozajmljen iz ezoterije i predstavlja imaginarnu tačku u kojoj se spajaju energija koju reflektujete ili zračite i energija koju treba da primite. Albedo može biti gotovo sve… naš odnos prema bićima, stvarima, pojavama, stanjima, ali može biti i autorefencijalnog karaktera u vidu autoogledanja u našim raznoraznim raspoloženjima i stanjima (recimo na primer: ushićenosti, rezignacije, tuge ili sreće). Dakle, kroz ovu knjigu pokušao sam pisati o nečem naizgled neuhvatljivom, a ipak i te kako opipljivom, snažnom i postojanom, ili ako hoćete da još pojednostavim: želeo sam da pišem o onim stanjima i stvarima, koje su u vremenu potpuno poremećenih vrednosti doživeli devalvaciju, a koje su zapravo najvažnije i najsuštinskije stvari u životu. Tako ovu knjigu možemo doživeti kao knjigu apoteoza prijateljstvu, porodici, ljubavi, Erosu, svetim mestima i svetim fragmentima života, jer kako kaže recenzent ove knjige "Život bez albeda je život bez redosleda…"

Prijović:
Paralelno su se pojavile knjige “Elizejska trilogija” na francuskom i “Novi potop” na španskom jeziku. Koliko su bitni prevodi za pisca koji piše na malo zastupljenom jeziku?

Bognar:
Za pisca koji potiče iz literature malog jezika prevodi su sve, jer bez izlaska u svet čitava ova uzvišena misija pisanja bila bi iluzorna. Srba zajedno sa dijasporom ima svega 12 miliona stanovnika koliko danas već imaju mnogi gradovi poput Pariza, Tokija, Suidad di Meksika… Nije li onda poražavajuća činjenica da, ukoliko vas ne prevode, vi zapravo, čitavog života pišete za samo jedan jedini grad. Za mene bi to bilo poražavajuće i ja na takvo stanje i situaciju ne pristajem jer sam hiperotvoren prema  Evropi i ostatku sveta. Mislim da bi se jednom za svagda trebalo odreći one nonsensne zablude da smo mi nebeski narod i da smo nekome vanredno bitni. Trebalo bi se za početak prizemniti i zaista pronaći svoje pravo mesto u svetu. Činjenica je da mi imamo nekoliko sjajnih pisaca i pesnika, ali to još uvek nije dovoljno da bi se mogli porediti sa zaista velikim literaturama kakve su nemačka, francuska, ruska ili, pak, latinoamerička…

Prijović:
Bavite se i književnom kritikom. Kako se pesnik snalazi u ulozi čitaoca?

Bognar:
Čitav svet je sazdan na postamentu refleksije pa tako i pesnikov svet. Da bi održao svoju vitalnost pisac se neprestano mora ogledati u drugim literaturama. Tekstove koje pišem o tuđim knjigama nikada nisam smatrao književnom kritikom jer ja kroz te tekstove  gotovo nikada ne kritikujem niti iznosim neke konačne i jednom za svagda date sudove. Naprotiv, kroz te tekstove pokušavam da kroz jednu kreativnu komunikaciju pročitanom delu dam jednu ličnu “nadgradnju”, da odem, naravno ako je to moguće, bar jedan korak dalje od piščeve osnovne namere ili poruke.

Prijović:
Kada najviše radite?

Bognar:
U mojim sazvežđima ispod kože postoje dva različita vremena. Kao što zemlja ima vreme setve i žetve, tako i ja imam svoje spiritualno, odnosno kreativno vreme (jesen i zima) kada stvaram, odnosno pišem (i to uglavnom noću) i svoje hedonističko vreme (proleće i leto) kada uživam i živim punim jedrima, odnosno, kada duboko dišem.

Prijović:
U jednoj pesmi kažete kako je za Vas pesma kokain koji neumitno ubija, a ipak i dalje pišete. Da li ste kroz život napravili mnogo ustupaka u korist poezije?

Bognar:
Naravno da i dalje pišem, jer znam da se sa kokaina ili u ovom slučaju “kokaina” (čitaj: poezije) malo ko “skinuo”. Poezija je droga koju sam izabrao (ili koja je izabrala mene), ali koja vam garantuje da zauvek možete da razmišljate pozitivno i da pri tom (po svim mogućim nalazima) ostanete negativni, stoga joj uvek činim ustupke i, njoj se u čast, vrlo često nagrađujem mnogim odricanjima.

Prijović:
Koliko godina ste već profesionalni pisac?

Bognar:
Pisanjem se bavim profesionalno od 1984. godine i čini mi se da sam u ovom trenutku jedni pisac u Srbiji koji se pisanjem bavi profesionalno. Svi ostali imaju neki paralelni posao (koji im garantuje mesečnu platu) ili kao urednici u nekim izdavačkim kućama ili književnim magazinima, ili kao upravnici biblioteka, galerija ili kulturnih centara, ili, pak, blagi Bože, kao konzuli i ambasadori.

Prijović:
Objavili ste veliki broj knjiga i dobili značajne i prestižne i domaće i međunarodne nagrade? Šta su Vam one donele?

Bognar:
Osim potpune afirmacije donele su mi i mnogo, mnogo gorčine i razočarenja, odnosno, saznanje koliko čovek zaista u životu može imati prijatelja (broj je, na žalost, jednocifren i manji je od broja 2). Ovde sve funkcioniše po principu kofe pune rakova; čim jedan krene ka površini, odmah deset drugih skače i hvata ga za noge kako bi potonuli zajedno. Neverovatna je ta naša malodušnost; umesto da se ponosimo i likujemo uspehom nekog našeg umetnika, mi ga brže od svih zatrpamo blatom i pejorativnim epitetima. Stoga, već odavno govorim da su nagrade biografija knjiga, a da su knjige ona stvarna biografija pisca.

Prijović:
Kakvo je trenutno književno stanje u Srbiji i da li znate koja se literatura najviše čita?

Bognar:
Stanje je katastrofalno, jer se po principu estetskog egzorcizma prešutkuju i šikaniraju prave i vredne knjige, a favorizuju se kojekakve iskompleksirane i nedojebene ženturače, kuvarice, domaćice i nadobudne novinarke (uglavnom sa dva prezimena) čiji su muževi, buy the way, iskompromitovani političari najnižeg reda ili bar direktori pojedinih privatnih televizija. Ako se nešto u najskorije vreme ne promeni, uskoro nam se književna scena neće nimalo razlikovati od turbo-folk scene i sve će vegetirati i poslovati po oprobanom principu: što više golih sisa, dupeta, haltera, podvezica, tangi i “ginekoloških pregleda” na koricama knjiga i bilbordima grada, to više prodatih knjiga, pa samim tim i para. A gde su tu književnost i umetnost, ko još mari za to?!!

Prijović:
Neki svetski pisci su stekli publicitet svojim angažovanjem u politici. Koliki je po Vašem mišljenju, uticaj politike na književnost i kulturu uopšte?

Bognar:
Da su neki od političara na vreme čuli onu sjajnu kinesku izreku: “Nikad se nisam pokajao za ono što nisam rekao”, verovatno bi svet danas izgledao mnogo lepše. Međutim, svi oni, za koje je književnost prevashodno moralni čin, znaju da je osnovni postulat književnosti da bude u dosluhu i s vremenom koje dolazi i s vremenom koje se dogodilo. Pisac ne sme da pripada nikakvim moćnicima i ne sme da bude instrumentalizovan od bilo koje i od bilo kakve političke struje. Pisac mora da bude večni oponent. Dakle, da bude aktivni posmatrač, ali ne i učesnik, ili, ako mi dozvolite da se poetski izrazim, da ne bude čovek, već samo svest…

Prijović:
Imate li nameru da napustite Beograd?

Bognar:
Ne, još uvek ne gledam na sve tako crno. A u stvari, tama je samo negativ svetlosti, zato još uvek strpljivo čekam tog arhivolšebnog “fotografa” koji će razviti taj “film”. Znam, strpljenje ima gorak okus, ali su mu plodovi slatki.

Prijović:
Koje su za Vas najvažnije vrednosti u životu?

Bognar:
Upravo ono o čemu sam pisao u svojoj najnovijoj knjizi: porodica, prijateljstvo, ljubav, Eros, potpuna nezavisnost, mogućnost izbora…

Prijović:
Ko su Vaši čitaoci?

Bognar:
Pouzdano mogu da odgovorim samo u ime onih koji dolaze na moje književne večeri, a to su prevashodno studenti i žene, dakle oni najlepši, najproduhovljeniji i najrafiniraniji čitaoci. Ne bi ih menjao ni za šta na svetu.

Prijović:
Da li su i koliko su Vaše pesme autobiografske?

Bognar:
Naravno da je, kako i kod većine drugih pesnika tako i kod mene, većina mojih pesama autobiografska, ali one su ispisane tako da su podignute na jedan univerzalan nivo pa one istovremeno mogu biti i pesme bilo koje druge osobe na ovom svetu.

Prijović:
Iako ste relativno mladi Vaša biografija je prilično bogata. Da li postoji nešto što ste propustili, a želeli ste da uradite?

Bognar:
Ništa nisam propustio. Moj život je bio izuzetno dramatičan, sa mnogo uzlaznih i silaznih amplituda, sa mnogo i lepih i ružnih, i srećnih i tužnih trenutaka, tako da za njega ne mogu reći da je savršen, ali je sadržinski izuzetno bogat. Sve što sam do sada želeo da uradim uradio sam i mislim da sve što ubuduće budem želeo da uradim da ću uraditi, ali ovo ne govorim iz jedne nepotrebne nadmenosti i lakomislenosti, već, naprotiv, iz dobronegovane i teškostečene pozicije nezavisnosti gde je mogućnost izbora na raskršću iznenadnih odluka više nego izvesna.


  
Serbian English French German Italian

Pretraga sajta:

Poseta sajta:

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterToday/Danas366