Izabrane pesme

Book_and_Quil2 zoranbognar0001
UTOPLJENIK

Nema izgleda.
Nema ni trunke izgleda
da se iskopam iz situacije ove.
Oko mog života okovano je more,
okovano je pravo bodljikavo more.
Ono me guši,
steže mi vrat,
krade mi snagu,
nudi mi rat...
Ne mogu da ga prihvatim,
jer nisam za to spreman,
voda oko mene,
ispod mene
i u meni,
postaje prava nepodnošljiva neman.
U oku mome nađe se zemlja.
Zadnje trunke snage usmerih
prema njoj.
Iznad moje glave jato sretnih roda.
Još jedan zaveslaj...
Još jedan... do obale koja ne postoji,
čitav svet postao je voda...

Vukovar, 1984.



PACTA SUNT SERVANDA

Ako se baš moraš roditi, rodi se...
Samo pre nego što te oslobode nevinosti
koju nosiš u sebi shvati da od jednosmerne
ulice ne možeš napraviti auto-put. Ugovori
se moraju poštovati! Život je hladna soba i
treba je grejati. Život je jedan veliki
party koji dolazi neposredno posle tvog
rođenja, sa prepunim tacnama uvek novih
saznanja. Ne prolazi frigidno pored njih.
Okusi zalogaj svake enigme i glas harizme
će ti otkriti istinu: preživeti je najvažnije.
Prana je jedina stvar na svetu koju ne možeš
sebi priuštiti da izgubiš. Prana dolazi i
odlazi sama, zavisi o zaslugama. I to piše
u kratkotrajnom ugovoru rođenja i groba.
Imaš ceo život da se zabavljaš i celu smrt
da se odmoriš. Pacta sunt servanda!
O, kako je divno leći u krevet
i prekriti se mrakom...

Vukovar, 1987.



NEODOLJIVI MIRIS SMRTI

Neodoljivi miris smrti
jasno stavlja na videlo ogromni jaz
između sveta izobilja
i sveta u kome nema ničeg
svakodnevnijeg
od svakodnevnog umiranja.
Neodoljivi miris smrti,
poput vučjih očiju iz tame,
ćuti i vreba
čekajući svojih pet minuta
kad će konačno postati gospodar
gluvog
doba.
Neodoljivi miris smrti
uvlači mi se u sluzave nozdrve
i poklonivši mi nebeski relaks
uzima me u naručje svoje.
Neodoljivi miris smrti,
taj božji dar nama grešnicima,
jedina je stvar koja stoji na putu
između života i udobnog groba

Slavonski Brod, 1985.



POHVALA LUDOSTI

Šta osećaš
dok gledaš novac koji se kotrlja
kroz halapljive dlanove poput lavine,
znajući
da se lavina kotrlja samo nizbrdo...
Šta osećaš
dok gledaš pregaženog čoveka
koji je kroz sve ove lažne vekove
postao samo kulturni objekt...,
nalik šahu ili Kipu Slobode!
Šta osećaš
dok te vlastiti vrisak budi iz sna
i dok gledaš u ogledalu
na smrt preplašeno lice
orošeno hladnim znojem...
Šta osećaš
dok čitaš članak o naručenom ubistvu,
i da li se ikad pitaš:
Kome je još važno
ko se ovde Alahu klanja,
a ko moli Hristu...

Vukovar, 1989.



SUTON

Kao odbačeni prosjak
kojeg ništa ne nadahnjuje,
koji ne veruje ni u Isusa Hrista,
ni u nešto što je veće od duše,
lutam okolo u usamljenu zoru,
u napušteno vreme,
u odbačene sate...

Kao odbačeni prosjak
koji je i čovek đavolji
i čovek božji,
ničiji sluga i ničiji večno,
okružen praznim ulicama i grobnom tišinom,
okružen soliterima, spomenicima samoće,
gospodarim prostorom, napuštenim svetom.

I dok sledim tragove, stopala smrti,
uživam u osećaju što sam jedini na svetu,
istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom,
daleko od istine, daleko od laži...

Borovo, 1991.



NOĆ AVETINJSKE VOLJE

Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi čistog
Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod
otvorenih prozora. Nije bilo sirena paranoje.
Nije bilo uzbune spoznaje. Ničeg sem
uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka
sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri,
čini mi se da je baš bila Noć Avetinjske Volje,
veliki snopovi žarke svetlosti prešli su preko
zidova nevinih soba. Bilo je već kasno
da bi se prozori zatvorili. Grad je doživeo
sudbinu izgubljenog jagnjeta pred hordom
razjarenih vukova. Ulicama su odjekivali
snažni koraci. Oni su stigli... Svetlost baklji, poput
plamenih jezika, bacala je njihove senke
na beli zid u dnu sobe. Ulazili su kroz prozore
jedan po jedan. Lica su im bila različita,
slabo vidljiva u senci, ali kod svih se primećivala
velika mržnja i strah. Oni nisu postavljali
nikakva pitanja. Kao smrtonosni
insekti rušili su i palili sve pred sobom:
majke, očeve, braću, sestre, prijatelje, kuće,
fabrike, škole, biblioteke... Oni su zapalili i
Bibliju i Kuran i Talmud... Oni nisu nikog
poštedeli. Spalili su i Sokrata i Isusa i Budu.
O Bože, kad bi mi još samo jednom mogao
pokloniti snagu njihovih glavnih junaka da
vratim gradu žamor ulice u napukle vene, da
vratim prijateljima izgubljeni dah i duh, da
vratim očeve dečijih osmeha i majke nežnih
uspavanki, da vratim braću neiscrpnih izvora i
sestre toplih postelja, da vratim jevanđelja i
psalme na stranice večnosti, da probudim
Novog Patrijarha Dobre Volje, da zaustavim
kolone mrtvih i pokažem im kako da meditiraju
na svojim uskrsnućima, da vratim u kuće
Lazarevo srce, da vratim gusti dim u ponosne
dimnjake, da vratim spaljene stihove
na Nove stranice istorije... O Bože, kad bi
još samo jednom... Na toj zemlji oduvek su živeli
Ljudi čistog Srca. Grad je vekovima bezbrižno
spavao ispod otvorenih prozora. Nije bilo
sirene paranoje. Nije bilo uzbune spoznaje.
Ničeg sem uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka
sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri, čini mi se
da je bila Noć Avetinjske Volje, veliki snopovi
žarke svetlosti prešli su preko zidova nevinih soba,
ali, već je bilo kasno da bi se prozori zatvorili...

Beograd, 1992.



NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE

Ništa više nije kao pre.
Beli oblaci odavno se ne pojavljuju iznad našeg
grada. Plameni jezici proklete zemlje spalili
su kuće, prijatelje, bioskope, prošlost...
Više se od crnog dima ne vidi horizont opreza.
Majka je pokušavala da se smiri uz pisma
koja je čuvala godinama. Ali, kako bi koje
otvorila, primetila bi da su sa hartija
vremenom pootpadala sva slova. Njeni
isprekidani krici, kao vidljiva kob, bušili
su dim koji je iznad patnje produžavao
svoju ravnodušnu krivulju.
Nije li sve moglo biti drugačije?
Kome je smetao lavež razdraganog kuvasa?
Poreklo... koren... suština... nestali su zauvek.
Kao da su ubili Patrijarha Dobre Volje...
Vidi se da su mnogo razmišljali kako da
se preruše u krvožednu jagnjad koja će
preklati dobroćudne vukove.
Pre nego što sam otišao zauvek bacio sam
poslednji pogled, očiju punih suza, na Grad
Svetog Korena. Uz ruševine su šetali
ljudi-torza, ljudi-ruševine, ljudi bez ruku,
ljudi bez očiju, ljudi bez mozga... Ostali su
tako, nasred pločnika, nepomični, spremni za
borbu, ljudi koji tako pedantno neguju svoju
biografiju...

Beograd, 1992.


KLESARI KAMENE KOLEVKE

Nije više junaštvo
izvaditi mač iz kamena,
izvaditi žar iz plamena.

Sad junaštvo je
izvaditi oči iz kamena,
izvaditi srce iz kamena,

iz kamena izvaditi plamen,
izvaditi dušu iz kamena,
iz kamena izvaditi kamen

i klesati ga klesati
i klesati ga klesati
i ples na kamenu otplesati

sve dok ne postane prah.
Sad junaštvo je najveće
iz kamena izbiti dah...

Beograd, 1992.



AKO SE MRTVI JEDNOG DANA VRATE

Ako se mrtvi jednog dana vrate,
nikad više ništa neće biti isto,
nikad više nasilje neće pobediti razum.
Otvoriće škrinju poput otvorenog neba
nudeći nam vrhovni dosije i dokaze grube.
Ako se mrtvi jednog dana vrate,
nikad više ukaljane ruke neće izgledati čisto,
nikad više jauk neće nadjačati šum.
Otvoriće nam oči da gledamo kako treba,
da shvatimo da vrat i nož ne mogu da se ljube.

Ako se mrtvi jednog dana vrate,
nikad više korov neće biti cveće,
nikad više u dečijim vrtićima grob do groba.
Njihove siluete zaustaviće krike,
njihove reči dobiće prednost.
Ako se mrtvi jednog dana vrate,
nikad, o Gospode, nikad više neće
pesnik biti glasnik gluvog doba.
Kroz ramove izleteće zarobljene slike
i boje će dobiti svoju pravu vrednost.


Ako se mrtvi jednog dana vrate
i bace nam pred noge svoje posmrtnice,
te lične karte sa nebeske njive,
nikad ih više nećemo pustiti da odu
u smrtni vihor da ih ponovo vrti.
Ako se mrtvi jednog dana vrate,
primetićemo da svako od njih ima nasmejano lice,
jer oni su hteli još dugo da žive.
Oni će razbistriti svaku mutnu vodu,
otkriće nam krivce za njihove smrti.

Ako se mrtvi jednog dana vrate,
poneće sa sobom Novo sveto pismo
i održaće živima svetoliku misu.
Već sad čujem kosti kako škrinju grebu
i žele da izrone kroz natopljenu zemlju.
Ako se mrtvi jednog dana vrate,
bićemo sa njima, mi što sada nismo
i oni što nikad povredili ih nisu.
Mnogi obeščašćeni tada moći će gledati ka nebu,
a mnogi slavljeni moraće gledati u zemlju.

Beograd, 1992.



FOTOGRAFIJA DRUGA,
GLASOVI TIŠINE


Bardolfe, donosim ti pustinjski pesak,
nošen snažnom, iznenadnom olujom, da popuniš
ćupove onostrane znatiželje. Donosim ti
kovčeg prepun bizarnih stvari: portrete
nekog drugog vremena, uhvaćenu senku
dima, pohotne glasove mumificiranih
govornika, samo da bi mi rekao šta misliš
o mojoj sposobnosti da te reprodukujem.

Da, znam, pre no što me sustigne senka marazma,
urliknućeš iz dubine sna boju moga tela.

Tada ćeš sve što sam ti donela baciti
u maticu reke i vratiti se sa velikim
oblim kamenom straha u naručju. Nosićeš ga
tamo gde mu je mesto, da ga položiš i budeš
srećan. A kad prođe neko vreme isisaću san
iz kamena pustinjske oluje. ^ekaćeš me da
se pojavim u dvorištu tvoga straha. Ja neću
doći. Moći ćeš samo, ponekad u nekom
voćnjaku, čuti kako mislim na tebe s one
strane vazduha, svugde u svemiru gde
postajemo isti...

Beograd, 1993.



FOTOGRAFIJA TREĆA,
GLASOVI SAMORODNOSTI


Bardolfe, kad sve krene naopako i
svi potraže neko svoje utočište,
pogledaj put dežmekastih oblaka,
jer tamo nema zakrčenosti. Čini mi
se da ne razumeš umor koji te opseda
sa zaraznim mirom. Na zidovima dendizma
nikad nije bio ispisan grafit: IZVOR
SAMORODNOSTI JE NEPRIPADANJE
NIKOME! Krenuvši unatrag idi napred
i nikad ne zaboravi da desni zaveslaji vuku
čamac ulevo...

Beograd, 1993.



FOTOGRAFIJA OSMA,
GLASOVI SUMNJE


Kad prvi put prođeš
duž ogromnog stepeništa praznine
i bilo kakvo poređenje
prihvatiš kao deo svojih misli
probodi ono što ostali ne vide,
iscepaj stvarnost, poruši okove.
Nikom još nije uspelo
da uradi nešto tako ogolelo,
nešto gde stvari moraju
da naiđu na svoje uništenje.
Stvori ono što ne postoji,
uradi ono što nikad nije rađeno.
Znam, tvoja hrabrost je labilna
i razumem da ponekad
postaješ marioneta nesigurnosti,
ali, nije li, ipak, svako poverenje
sagrađeno na temelju sumnje...

Beograd, 1993.


BOGOVI ATEISTA

Ljudi su do sada verovali
u sve i svašta,
ali samo do onog trenutka
dok su mislili
da od toga imaju koristi.
Postojali su ljudi
koji su verovali
u Feniksa,
u Svetu kravu,
u Isusa, u Budu,
u sudbinu, u istinu, u čast,
u bol, u patnju,
u etnički čist narod...
Postojali su ljudi
koji su verovali
samo u sebe i samo sebi,
ali najzanimljiviji
od svih su oni
koji veruju
da ne veruju ni u šta.
Postoji li
veći paradoks
na ovom trulom svetu
od ljudi
koji za sebe kažu
da su ateisti,
a žive kao bogovi...

Vukovar-Beograd, 1989-1995.



PROTOKLEPSIDRA I

Za Vukicu Mikaču

Između bezgraničnih zidova drveća
i daljina koje se stapaju sa noćima,
između neba gde se pojavljuju zvezde
svetlije od vatre i prekomerne snage
gašenja dana, smenjuju se godišnja
doba u našim životima, a mi nismo
ni svesni da smo samo umorni putnici
koji, igrom slučaja, zajedno putuju
po meandrima vremena. Gde se nalazi
Knjiga Prostora u kojoj je zabeleženo
bekstvo u kristalna zrnca peska...
O, Protoklepsidro, proždrljiva moruno,
ti što u svojoj utrobi drobiš nestale
gradove - histrione prekookeanskih
duša, vijadukte Ovostranog i
Onostranog, ti što bespoštedno
topiš mauzoleje svetih fragmenata,
reci, gde skrivaš testament iskona.
Reci, ko je Točak Večnog Kruga
ograničio i ponizio lošom karmom:
večno se vraćati, a znati da se
ne možeš vratiti; znati da nestaješ,
a želeti ići samo napred; ići napred,
a znati da je svaki kraj samo novi
početak; počinjati iznova i iznova,
a znati da su vremena uvek ista
i da se samo smenjuju filistari kojima
je svet sačinjen od kazni i nagrada
vredniji od sopstvenih duša... O, lakomi
svete, ako je uopšte imaš, gladan sam
tvoje svetle strane. Oživi svoje, vekovima
umrtvljene, svetionike, nek nam napokon
osvetle introvertne zastave što vijore
na Trgu Postanja; nek nam sjedine tela
i senke, te disharmonične ptice rugalice
što nervozno lete ka oblacima hedonizma
poput ishitreno izgovorenih misli;
nek nam vrate u krvotok auru mrtvih
vajara... Gledaj, hodočasnici se i
dalje ispovedaju. Prema položaju
Sunca i Meseca određuju vreme obreda.
Uz miris blagostivog tamjana donose
nam spoznaju da ne postoji ni početak
ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni
sjaj, ni poslednji dah...; ne postoje čak
ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj,
ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj;
ne postoji ni nevera ni prevara, ni
moć ni vlast, ni granice ni zakoni,
ni moral ni čast... Postoji samo
zatvoren krug: vreme i prostor ko
zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena
peć, prostranstvo i prisustvo, tišina
i reč... Pravi dijalog je
samo s Bogom. Pravi dijalog je sa samim
sobom. O, Protoklepsidro! O, Oče, Sine,
Sveti Duše, kako živeti a znati da je
vreme jedini prostor za koji se vredi
boriti. O, Enigmo Sveta, epifanijo
drevna... Tražiti celinu u onom što je
porozno, pronaći ključ sopstvenog trezora.
Tražiti neprolazno u onom što je
prolazno, pronaći Put duhovnog jezera...

Beograd, 12.4.1998


(Fragment iz poeme “Novi čovek”).



PROTOKLEPSIDRA II

Kažem: vreme je jedini prostor za koji
se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima
hodočasnika. I kažem: vreme je u
nama prostor, rastuće ništavilo, ničija
zemlja, odgovor na pitanje bez reči...
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
^asovnika čuva nestale gradove:
Vavilon, Tir, Kartaginu... Eto, u ovom
trenutku Venecija se preobražava
u akvarijum. Njene drevne temelje
proždiru svevremene morune i Trg
Svetog Marka, izgrižen solju gordih
sekundi, postaje milenijumski paradoks.
Samo će još vreme, ubitačno, živeti na
tom praznom trgu: minuti će postati
faraoni tog večnog kruga zveri koji
poprima karakter večnosti kao da
više ništa ne mora da se dogodi u tom
svetu jednosmernog proticanja. Kako to
da se život sveo na otmeno podnošenje
torture časova? Nije li čas što otkriva
da nebo menja boju samo glasnik noći
koja prethodi požaru nevidljivog
zbivanja? Zar podnositi jaram ove
barijere života podignute pred
barijerom divovskih kazaljki znači
samo još bolje razumeti kakva je
priprema za ropstvo ovog svevremenog
utamničenja? Pritešnjeni sporošću
njegovog proticanja, poput glave zveri
u klopci, dani su postali estetski
klonirani... kao da ništa nije moglo
da umakne toj indigo metamorfozi.
Svaku novu misao uništili su ti
samodovoljni gorštaci: buknulo je
neukrotivo poniženje Hominisa
priklještenog sopstvenom sudbinom.
Senka zna, vreme poravnava granice,
otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog
^asovnika čuva nestale gradove...

Tivat-Beograd, 1998.


(Fragment iz poeme “Novi čovek”)



USAMLJENOST


Postoji svrha i dobrog i lošeg,
no, plašeći se ružnih stvari,
propuštamo one dobre…
Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo.
Ta večna enigma: kome pripadamo,
durskom ili molskom okruženju –
donosi nam, na kraju, usamljenost
kao blagoslov.
Svi smo bar jednom prošli kroz šumu
da bismo kasnije, ponovo,
izašli na čistinu…
Usamljenost je
roditeljski sastanak s Bogom.
Za nekoga je ona fizička bol,
a za nekoga… prosvetljenje.


Avala, 19-21.10.2001.



GRAVITACIJA


Ponos,
to vam je sveta porodična grobnica,
religija samilosti kojom rizikujete
da veru jednog čoveka
pretvorite u krstaški rat.
Manastir je katedrala,
sinagoga je džamija…
Između neimara i osvajača
popločan je put zaludnim simbolima
čije se trajanje produžava
iz jednog ciklusa u drugi.
Mesec i krst,
poput Sunca i Zemlje,
jednakom silom se privlače,
a, ipak, nijedno na drugo ne pada.


Beograd, 1999-2002.



GABRIEL, GEA, KRUG


Na zamagljenom Gabrielovom bregu,
preplašeni poput promrzlih košuta,
drhtimo jedno nasuprot drugog.
Krijemo se iza stoletnog stabla,
tog drevnog svedoka mnogih
pobuna vetrova, korenja i lišća.
Neizvesnost nas čini nemoćnima.
Oh Gea, samo raširi noge
i nirvana će ti milostivo pružiti ruke…
Gladni jedno drugog,
poput vatre i vetra,
ližemo smolu
iz kore, iz uterusa, iz uva…
Divlji i čisti
potpirujemo vulkan – volšebni kaleidoskop,
budimo ejdetske slike prodornije od R.E.M.-a,
iz najdubljeg purpura
oslobađamo se sebe samih
i svakog sledećeg trenutka
rađamo ponovo i ponovo…
Gledaj Gea, nad Egiptom pada prvi sneg!
Poput pretpostavke
što tako lako prerasta u predrasudu
rastemo jedno u drugom,
zakucavamo se
u utrobu, u kosti, u koru…
U orgazmičkom kosmosu
doživljavamo kosmički orgazam
u kojem postajemo isti,
u kojem postajemo jedno,
u kojem postajemo krug.


Beograd-Kairo, 2001.



ALBEDO


Postavimo stvari ovako:
bio je to samo raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa…
O tajanstvena dino, pesmo Kaira,
reci mi šta je to
što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju;
otkrij mi na kojem jeziku sanjaš,
na kojem vodiš ljubav…
Albedo je jedini jezik koji priznajem,
jezik kojim govorim,
pismo kojim pišem,
vazduh koji dišem,
knjiga koju čitam…
Albedo je esperanto!
Albedo… kao libido, kao stampedo!
On budi grešnika u svecu
i pronalazi svetlost u boji…
Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara,
ne predstavlja on ni kamen oko vrata,
ni kamen spoticanja,
ni zloćudnog jahača tvoje senke…
I ne zaboravi:
jedini pravi bol je kad izgubiš
ono do čega ti je najviše stalo!
O Pesmo moja, ti si moje raspeće,
moj Zen koan, moj kokain
koji neumitno ubija
ali kojem se neprestano vraćam
da ga probam ponovo i ponovo…
I kako sada odustati od svega,
sjediniti se s Ništavilom,
zaboraviti molitvu šume,
kad toliko si me opustila i podigla
do visoravni albatrosa, do ^etvrte ravni,
da sam čak zaboravio
i po vodi da hodam…

Beograd, 2001.



NURNBERG, PUZZLE


Ako istrajavate na svom Putu
neizostavno morate da naiđete na porodicu
s kojom vas vezuje
isti okean, nebo, kiša…
O Aslane i Elke,
pod vedrom jutarnjom svetlošću,
kada su bronzana vrata nirnberške katedrale
postala simbol pravih rajskih dveri,
sjedinili smo
naša srca u jedno telo,
naše galaksije u jednu planetu.
Već tada smo znali
da zauvek će nas grejati i hraniti
toplina vašeg doma
i svi oni neobični obroci
od šparoga i rabarbe,
libanonska crna kafa, falafel
i langenburška bela vina…
Već tada smo znali
da zauvek ćemo pamtiti
našu decu,
umusanu šumskim jagodama i ribizlama,
kako ispred Direrove rodne kuće
slažu puzzle;
našu decu
koja su nas blagosiljala saznanjem
da više niko od nas
ne može razmišljati
u prvom licu jednine.


Nurnberg, 1999.



NA MORISONOVOM GROBU


Bog je srećan, Morisone.
I dalje se poigrava s nama
kreirajući volšebne koktele
od predumišljaja nepoznatog
i lakomislenog prepuštanja

slučaju. Iako smo se obojica
molili bar za jedno neizmenjeno
lice, verujući da svi znaju šta
pod tim podrazumevamo, svet
je (p)ostao mozaik bizarnih

krhotina, mauzolej osrednjeg
duha. Još jedan dokaz, Morisone,
da Bog kad želi da nas kazni
usliši naše molitve. Na celom
Le Pere Lachaise, jedini grob,

pored kojeg stoji policajac, tvoj
je… Jedino neizmenjeno lice,
Morisone, je onaj isti policajac,
ono isto kontrolno oko sa svih
tvojih urnebesnih koncerata.

Bistu ti nije sačuvao, brate…
Ona je davno ukradena. Umesto
nje on nad tobom stoji postojan
i hladan i poput kerbera verno
ti čuva “miran” san.

Pariz, 16. mart 2000.



NAD NAMA LEBDI
ELEKTRONSKA SENKA

Više je nego izvesno:
umesto oreola i harizme
nad nama lebdi elektronska senka.
Naši životi, naši zapisi iz vetra,
pohranjeni su
u virtuelnu memoriju,
u akribijske čipove,
u kodove hladnog lavirinta.
Kompjuter,
to kontrolno oko Velikog Brata,
postao je
i naš svedok i naš sudija,
naša sudbina, prokletstvo i kletva.
Svi smo astrološki (re)produkovani
i poput laži bez posledice
živimo život bez aure


Beograd, 6.4.2003.


U AURI SVETIONIKA KORENA


Kažem: ko se u sebi nije lomio
taj ne zna šta je celina,
niti jedinstvo
sa sveopštom istinom.
U auri svetionika korena
bežimo od sna nagoveštaja
i
svi se trudimo
da ne doživimo bol
koji ne možemo da prebrodimo.
No,
svako ima cenu svog izbavljenja.


Beograd, 2002.



MADONA VOLJENIH


Kažeš: ostvari, osvoji,
ljubi mladim srcem i dušom anđela;
pravi život je ono
što ti načiniš od njega…
Oh, Madona,
znam  sve o iskupljenju,
auri, strasti i požrtvovanju;
o odricanju i opraštanju;
ipak,
najviše si mi govorila prisustvom
i jasnoćom neizgovorenih reči…
I kuda sad? I kako…
kad priroda više ne trpi
logiku usamljeništva;
kad žudim za motivom
koji asocira na pokret…
Oh, Madona,
ovde te sad duh tvoj menja,
a ipak, prazno je


Beograd, 2003.



LJUBIM SVA ISKUŠENJA
KOJA SU MI SUĐENA


Kažem: ljubim sva iskušenja
koja su mi suđena.
Njihove žrtve čine me slobodnim
iako ne znam
ni gde su im logori,
ni gde su im grobovi,
ni ko su bili robovi,
a ko bogovi…
Ljubim sva iskušenja
koja su mi suđena
u slavu stvarnog života
koji se svakodnevno,
i božanski i satanski,
obrušava na nas.


Beograd, 2003.



IRISH PUB


Kažem: zapanjujuća je jasnoća
koju imaju neizgovorene reči;
u njoj nalazim pribežište
i prikrivenu strast.
O, večna kušnjo,
u polumračnom Irish pub-u,
u ulici Kneza Miloša,
mazih se sa aurom srodne duše.
Prilazila je stolu
tako peludno,
kao prvi udah plućima novorođenčeta,
kao početak novog života…
Tu nije bilo varijacija,
ni pravila,
niti reda.
Celo njeno držanje
bilo je strpljivo čekanje,
bilo je magnetna sila
između onih pored kojih prolazi
i onoga kome prilazi.
O, pozlaćeni Mefisto,
tebi blagodarim
u ime oreola i harizme
zbog svega onoga što je trebalo da uradimo,
ali nismo;
zbog svega onoga što je trebalo da imenujemo,
ali nismo;
zbog svih prećutanih odgovora,
a ipak datih


Beograd, 2002.



EPISTOLA OCU


Pitaš
me
oče:
Šta
je
usamljeni
pesnik
sa svojim sazvežđima ispod kože,
sa svojim zapisima iz vetra
u vremenu i prostoru,
u lavirintu kruga?
Lepota
Ništavila,
ništa
više


Beograd, 2003.



EPISTOLA MAJCI


Ne plači majko, nisam ja mrtav.
Pesnici ne umiru i nisu smrtni.
Stoga,
ne pali sveću i ne ljubi mi čelo.
Pesnici su mrtvi samo onda
kad nadžive sopstveno delo


Beograd, 2003.



ALBEDO, AURA, ALHEMIJA


Albedo, aura, alhemija…


Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože;
aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra;
alhemija je moj krst – novo raspeće u lavirintu kruga...


Moja religija je proces morskog cvetanja,
totalna katarza od raznoraznih „mitesera, hematoma i malignih tumora”,
u čast školjki potkožnih utopija,
u slavu bisera potkožne kosmogonije...
Moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči,
miris besmrtnosti,
anakreontsko uznesenje,
nada poslednje ejdetske slike...


Albedo, aura, alhemija...


Moja religija je večita sumnja u sudbinu palih anđela,
u razloge njihovog pada...
Oduvek sam vezan za njihovu zajednicu
nekakvim maglovitim poverenjem,
sazdanim od logičnih tvrdnji i slutnji,
tako dubokih da su se zbog toga same protivile
jednom za svagda datom objašnjenju...


Albedo, aura, alhemija...


Moj patrijarh je volšebni prestupnik,
gotovo skriven u polusenci,
uz kojeg se priljubljuje svetlost i predumišljaj nepoznatog...
Moj patrijarh je nomad beskraja –
samorodan, nezavistan, nepotkupljiv, slobodan:
čisto srce, bistri um – makropsiha, meritum.
Samo pesak pred nama, izazovni lavirint...
Hodočašće: horizint, ništavilo, pustinja...
Put svetla, vjeruju – Arkadija prizvana.
Tragač, pogled unazad – znatiželja, refleksija.
Senka nije projekcija, već duhovni blizanac –
utočište, spoznaja, klonirani apostol...



Albedo, aura, alhemija....


Kažem:
moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči;
moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja;
albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože;
aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra;
alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem
u lavirintu kruga
i istovremeno pretvaram u zlatni prah...


Beograd, 17. 9. 2004.



DO POSLEDNJEG ČOVEKA,
DO POSLEDNJEG IMENA


Mnogo je oko nas
malignih propovednika – kloniranih apostola
koji nemaju nikakvu potrebu za samoposmatranjem.
Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti
do poslednjeg čoveka,
do poslenjeg imena...


Mnogo je oko nas
onih koji lakomisleno i brzopleto,
poput ishitreno izgovorenih misli,
traže svoju ulogu u novom logu,
zaboravljajući pri tom da tajna besednika
zauvek ostaje u ušima slušalaca;
zaboravljajući pri tom da je mudrost besednika
istorija introvertnog sveta...
Reči se izgovaraju naizgled prikočenim ritmom
i postaju točak kome je dosadio obrt
ili pak tkanina bačena s nepregledne visine,
čija vlakna ne mogu naći tlo...


Mnogo je oko nas
proždrljivih pijavica i parazita
koji život doživljavaju kao kontinentalni doručak:
znaju da ne mogu da biraju,
a dobijaju od svega pomalo...
Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti
do poslednjeg čoveka,
do poslednjeg imena...


Mnogo je oko nas
onih kojima ništa nije sveto,
koji ne priznaju nikakve zakone,
ni ovostrane ni onostrane,
a ipak su miljenici Vrtova Sunca.
I ko su zapravo oni?
Jesu li odista deca sreće i blagostanja
ili su samo kopilad iz tog braka...


Beograd, 2005.



J.C.


Kažem:
od kad se ispred čoveka ne proteže senka pretka
ništa više nije kao pre...
Dalji tok nevidljivog zbivanja
i samog opustošenog života
pripada opet istom lancu,
ali ne više i istoj strani...

Sećam se našeg prvog susreta;
čini mi se kao da je jučer bilo,
a ne pre nešto manje od dva milenijuma.
Tada sam vam govorio,
a vi me pomno slušali, razumeli i sledili...
A gde ste danas?
U svetu falsifikovanih slika i osakaćenih istina,
u duhovnim invalidskim kolicima,
u duhovnoj komi...

U moje ste ime činili mnoge stvari,
više nedela, nego dela.
U međuvremenu ste i njega iznakaradili.
Danas me zovete ultramodernim žargonom: Džej Si!??
No,
udaljavajući se od mog izvornog imena,
udaljavali ste se i od svog vlastitog izvora,
od sebe samih,
od svog vremena, prostora, korena...

Neverovatno je kako ste brzo zaboravili
da osećanje za košmar raste
što više čovek želi da postane sazvežđe, prostranstvo...
i da samo alter ego može
osvetliti tamnu stranu podsvesti...
Neverovatno je kako ste brzo zaboravili
da je put hodočasnika uvek isti,
oivičen uvek istim iskušenjima lavirinta
i da je drevni kamen uvek isto tvrd
pod oteklim nogama nomada beskraja...


Beograd, 2004.



DODIR ALHEMIJE


Kažem:
ako govorimo, dvoje smo,
ako ćutimo, jedno smo
poput priče
što svetlost po vodi piše...

Snaga koja nas je dizala
slabo je poznavala naše kosti
iz kojih su svakodnevna preispitivanja
isisala svu pranu i srž,
jer govorila si:
ljubav je kao odelo,
vremenom se izliže, istanji, popucaju reveri,
pocepaju rukavi, popada dugmad,
a ispod (kao i uvek)
goli smo i sami
poput maglovitih izdaha
promrzlog srndaća na snežnom polju,
poput bestelesnih metafora
artefakata Novog Svetla,
novorođeno nevinih, blagosiljanih...


O, večna kušnjo,
život je tako kratak da bi se bavila sa mnogo stvari,
ali i ne baš toliko da bi se bavila samo jednom...
Pored tebe sam po prvi put osetio
šta je to pravi život,
a sada tražiš od mene
da i dalje živim lažnim...
O, bez tebe sam samo usamljeni ultrazvuk
u sazvežđima ispod kože,
u zapisima iz vetra,
u lavirintu kruga;
bez tebe sam samo torzo
poput crteža svetlosti na vodi...


Beograd, na Veliki petak 2005.



SAGRADA FAMILIA


Kažem:
sve je moguće i nemoguće
u istom trenutku;
i kažem:
samo mrtvi nemaju strah...
Kažem:
vazduh nam je poznat
ali nije naš;
i kažem:
kad imamo sve,
ponekad to izgleda kao da nemamo ništa...


Kažem:
porodica je otmenost senke Sunca.
Na tom Točku večnog kruga
počinje sve i završava se sve...
i ponovo počinje sve i...
I kažem:
o kćeri, lunarna devojčice moja,
kako sam samo bio srećan
kad si se ti rodila;
i kažem:
kako sam samo bio ponosan
što si me naučila da bi trebalo živeti
samo za čudnovate trenutke,
okupane mirisom tek pokošene trave...
I kažem:
od tvog rođenja svakodnevno ponavljam
mantru srodnih duša:
Familia! Sagrada Familia!;
zbog tebe ljubim
porodicu, svetu porodicu
istovremeno
i čistu...
i eteričnu...
i vrelu...
i alhemičnu...
kao vazduh,
kao vetar,
kao vatra,
kao voda...


Beograd, 16. 5. 2005.



LAVIRINT KRUGA


Kažem:
ako zaista želite da mi se odužite
onda vas ponizno molim:
samo nemojte ništa da činite za mene...


I kažem:
u životu je sve kao kontinentalni doručak,
ne možemo da biramo, a dobijamo od svega pomalo...


I kažem:
živimo u razimenovanim polisima s dušom mnoštva
između zabrinjavajuće nebrige i usamljenog ohrabrenja,
između povremenog življenja i svakodnevnog umiranja,
među namernicima i nemarnicima,
među nagrađenima i nagrđenima,
među oružjem – zauvek ljudski ranjenom,
među žrtvama bidermajera...


I kažem:
umiremo neshvaćeni u rodnim gradovima,
u tesnacu
između satane i sutona,
bluda i zabluda,
prokletstva i sudbine,
između raskola i raspleta,
lidera i dilera,
bogova i robova...
No,
onaj koji veruje nalazi život
i tamo gde ga drugi ne vide:
u bolu, u tišini, u Propileju...


I kažem:
živimo na raskršću iznenadnih odluka,
u sazvežđima ispod kože,
u zapisima iz vetra,
u lavirintu kruga...
neizvesnost nas, gotovo uvek,
dočekuje na ispraćaju
i po jedan nam san u krvi ledi i ostavlja...



I kažem:
sibilskim glasovima sa srodnim dušama
vezemo vez u vazduhu
i molimo se za snagu i blagoslov Ahasfera...


I kažem:
naši mozgovi već vekovima
skupljaju beskorisne podatke.
Iz izgubljenog dana u izgubljeni dan
sve više nas zaokuplja ono tajanstvo
koje nije u večnom suprostavljanju,
već u povezivanju bezobličnosti bivstva...


I kažem:
pohlepa za sjajnom kožom i zlatnim prahom
oduvek je bila snažnija od zabrinutosti.
Svi smo iznenada počeli da tonemo
u neku zavodljivu bolest,
u vrenje gde su se oblici nadimali,
izduživali, trulili izvan sveta
u kome čovek nešto znači,
sveta koji nas je snagom tmine
odvajao od nas samih...


I kažem:
umesto oreola i harizme
nad nama lebdi elektronska senka.
Naši životi, naši zapisi iz vetra,
pohranjeni su
u virtuelnu memoriju,
u akribijske čipove,
u kodove hladnog lavirinta.
Kompjuter,
to kontrolno oko Velikog Brata,
postao je
i naš svedok i naš sudija,
naša sudbina, prokletstvo i kletva.
Svi smo astrološki (re)produkovani
i poput laži bez posledice
živimo život bez aure...


I kažem:
kada u čoveku ubijete njegovu pravu prirodu
ona se pretvori u svoju suprotnost...
Tada
privid postaje snažniji od zbilje,
a proteza važnija od tela...
I kažem:
izlišno je tražiti izlaz
iz tog lavirinta vlastite zaslepljenosti
a ne znati da se nijedna bolest
ne leči tako što se napada posledica,
a sakriva uzrok.
Mudri i ponosni
uvek se zatvaraju u sebe
nad tim nadmenim imperativom...


I kažem:
Mefistofelesov put
vodi nas do tragova prethodnika.
Zebnja nam ide za petama
i flertuje sa našim senkama...


I kažem:
ne možemo pobeći od sebe.
Sudbina nas bira.
Hrani nas besom i bukom;
stapa nas, melje i poistovećuje
sa prethodnicima;
truje nas taliumom, Erebovom krvlju...


I kažem:
predugo smo bili okruženi onima
koji su činili dobre stvari
samo onda kada su bili primorani
znajući
da dobre stvari nikada ne umiru...



I kažem:
ako želimo da se odužimo jedni drugima
onda je najbolje da ne činimo više ništa jedni za druge...


I kažem:
postoji svrha i dobrog i lošeg,
no, plašeći se ružnih stvari,
propuštali smo one dobre.
Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo.
Ta večna enigma:
kome pripadamo,
durskom ili molskom okruženju –
donosila nam je, na kraju,
usamljenost kao blagoslov...


I kažem:
u svojoj samodovoljnosti
izgubili smo osećaj
i za vreme,
i za stvarnost,
i za fantaziju...
Oduvek nam je bio miliji prazan prkos,
ta šaka ničeg,
taj čemer zaslepljenosti,
nego ikakva snaga i blagostanje.


I kažem:
na zamagljenom bregu,
preplašeni poput promrzlih košuta,
drhtimo jedni nasuprot drugih.
Krijemo se iza stoletnih stabala,
tih drevnih svedoka
mnogih pobuna vetrova, korenja i lišća...


I kažem:
gladni jedni drugih,
poput vatre i vetra,
ližemo smolu
iz kore, iz uterusa, iz uva...
Divlji i čisti
potpirujemo vulkane – volšebne kaleidoskope,
budimo ejdetske slike prodornije od R.E.M.-a;
iz najdubljeg purpura
oslobađamo se sebe samih
i svakog sledećeg trenutka
rađamo ponovo i ponovo...


I kažem:
poput pretpostavke
što tako lako prerasta u predsrasudu
rastemo jedni u drugima,
zakucavamo se
u utrobe, u kosti, u kore...
U orgazmičkom kosmosu
doživljavamo kosmički orgazam
u kojem postajemo isti,
u kojem postajemo jedno,
u kojem postajemo krug...


I kažem:
o, malenkosti ljudskih potreba
i veličino ljudskog truda,
kako smo mogli odoleti tom iskušenju
većem od senke Atlantide,
vrućem od utrobe vulkana.
U bratstvu inata, bunta i uzavrele krvi
nismo više mogli ni da mu se pridružimo
ni da se od njega u potpunosti odvojimo...

I kažem:
bio je to (samo) raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa...


I kažem:
još uvek smo u lavirintu kruga;
još uvek smo mnoštvo u jednom,
ali ne celina i ne isto,
zajedno ali odvojeni svetovi
kao krv i kost, domaćin i gost...
Dali smo sve od sebe
i ostali ranjeni i uznemireni
našim opitima,
našim opisima,
našim snovima...


I kažem:
gotovo da se više i ne sećamo
naših poslednjih izgovorenih reči,
niti gubitka njihove lucidnosti.
U sazvežđu u kojem sada boravimo
slobodni smo i znamo:
najlepši su prećutani odgovori,
a ipak dati...


Beograd, 2005.



LAVIRINT KRUGA II



Kažem:
moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči;
moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja;
albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože;
aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra;
alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem
u lavirintu kruga
i istovremeno pretvaram u zlatni prah...


Beograd, 2004.



LAVIRINT KRUGA III


Ne postoji ni početak ni kraj,
ni utvara ni strah,
ni beda ni sjaj,
ni poslednji dah...
Ne postoje čak ni zločin ni greh,
ni moj ni tvoj,
ni bol ni podsmeh,
ni kontrolni broj...
Ne postoji ni nevera ni prevara,
ni moć ni vlast,
ni granice ni zakoni,
ni moral ni čast...
Postoji samo zatvoren krug:
vreme i prostor ko zemlja i plug;
lepota Ništavila, ognjena peć,
prostranstvo i prisustvo,
tišina i reč...


Beograd, 1998.


LAVIRINT KRUGA IV


Jedni kažu:
ako preskočiš početak,
preskočićeš i kraj...
Drugi kažu:
ne postoji ni početak ni kraj;
odnosno:
svaki kraj
samo je novi početak...
Ajmo onda,
bestelesno i bezbrižno,
u lavirint kruga,
u krug.


Beograd, 2002.
 
Serbian English French German Italian

Pretraga sajta:

Poseta sajta:

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterToday/Danas39