Votum Separatum

Ivan V. Lalić:

          ivlalicKada govorimo o poeziji Zorana Bognara onda svakako moramo napomenuti da su u njoj suočena dva sveta: stari i novi. U određivanju ovih dvaju svetova pesnik je ispoljio jednu od najbitnijih osobina i svoje poezije i svoje lirske ličnosti: snažno nadahnuće, veliku sposobnost da doživljava, da stvara nove svetove, da nameće smele vizije. Kao kod svakog snažnog pesnika nadahnuće se kod Bognara javlja iznenada, na mahove, u trenucima punim čulnog usijanja, onda kad umetnikova unutrašnja moć oseća potrebu da ruši svakodnevni, već ishabani, svet, onaj koji gledamo iz dana u dan. U takvom jednom izuzetnom trenutku u pesnikovoj svesti sve bukne u sasvim novoj svetlosti, pojavi se kao nova struktura, kao nova harmonija stvari i pojava, kao nova misao. Sve nam ovo pokazuje da je Bognar pesnik izuzetnog dara i velikih mogućnosti, da snagom svoje umetničke reči i prodornošću misli neprekidno osvežava svet. On to može i zbog toga jer svet gleda i doživljava u njegovom neprekidnom preobražavanju. Zato je svet o kome se govori u njegovoj poeziji sav u akciji, promenama, ima u njemu vremena koje dolazi, kao i širokih i psiholoških dimenzija.

        Beograd, 1996.

Peter Handke:

          handkeZoran Bognar je pesnik posebnog senzibiliteta, sanjar i vizionar za koga je pesma imenovanje nepoznatog i poniranje u ono što se naslućuje kao čovekova nova mogućnost. Njegova umetnička osećanja su burna i snažna po svom intenzitetu, pa je tako i njegova poezija sugestivna, jaka i prodorna.
           Teško bi se moglo reći da Bognar posmatra spoljašnji svet. On ga svojom pesmom stvara, a taj kreativno oblikovani Novi svet koji se snagom imaginacije našao u njegovoj  pesmi, u svemu duboko odražava prirodu njegovog  bića i njegova misaona i emotivna životna uporišta i destinacije.

Izgovoreno na “Petrarkinim pesničkim susretima”
prilikom uručivanja internacionalne nagrade za književnost 
“Hubert Burda”, Langenburg, 1999.

 

Antonio Porpetta:

          APorpettaZoran Bognar je i po temperamentu i po vokaciji integralni pesnik. Ne pamtim da sam do sada upoznao pesnika koji je s takvom predanošću pristupio svom stvaralačkom radu i koji je poetsko osećao i proživeo tako duboko i iskreno.
Upuštanje u njegovu poeziju znači pristupanje jednom dramatičnom i ranjenom svetu okruženog predelima ruševina, pepela i pustoši, u kojem, uprkos svemu, grozničava potraga za nekom nadom uvek deluje podsticajno. Puno je istinske emocije, i puno unutrašnjih lomova u tim pesmama koje nam donose svedočanstvo jedne istorijske okolnosti na jednom određenom prostoru, ali koje prekoračuju i vreme i prostor time što u njima bije vaseljenski bol čoveka, nepravedno osuđenog na krik i na suze.
          Ovo je neophodna poezija, humana; poezija koja iskače sa hartije i poprima život, ulazi nam duboko u krv i tamo ostaje, zauvek stopljena s našim bratskim buntom. Reč je o potresnim pesmama koje će, bez ikakve sumnje, opstati.

          Madrid, 2000.

 

Liliana Heer:

          liliana_heerPoezija Zorana Bognara je izuzetno polivalentna. Njeno višeznačje sastoji se od zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u svim svojim pesmama Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ta vrsta bunta ili bolje rečeno, unutrašnjeg sukoba ima dijalektičku vrednost, humanistički je inspirisan i ima etičke relacije: ljudsko dominira nad svim i to ljudsko ima egzistencijalnu misao. Pesnik se ne spori sa svetom u kome živi već rasvetljava njegove mutne tokove; pesnik nije buntovnik “bez razloga” već vizionar boljeg i svetlijeg, trajnijeg i humanijeg… Zbog toga ovu poeziju doživljavamo kao iskrenu epifaniju pesnika o onome što jeste, što on jeste u svom vremenu i u svome svetu – doživljavamo je kao rezimiranje pređenog puta, kao sažeto iskustvo, kao pouku, kao poruku, kao potrebu da se kaže kako se živelo i kako se, eventualno, može živeti. Bognar je pevao bez predrasuda i bez kalkulacija, iskreno i nadahnuto s mnogo žara, poneseno. Ima u ovim stihovima neke iskonske mudrosti, antičkog dostojanstva i postojanosti, ima zrelih poruka da svet nije dosegnut u konačnim projekcijama i da ono što o njemu znamo jesu samo njegovi bledi obrisi i da ga zbog toga tek trebamo upoznavati i osvajati…

           Buenos Aires, 1998.

 

Antonio Lombardo:

           knjige0003Vrednuje pažnju generalni filozofsko-kreativni prosede ove, uslovno nazvane lirske proze ili filozofske poezije, čiji je književni rod čak i najanalitičnijem istraživaču nemoguće precizno da definiše, i to iz razloga što literarna ekspresija dela poseduje neuobičajenu i u praksi ređe viđenu polimorfnost oblika: pesnik koristi filozofske sentence u stihovanom obliku; veoma zgusnutu i višeslojnu metaforiku, čiji produkti prerastaju okvire metafore i postaju deo mozaika generalnog, univerzalnog kazivanja najbližeg (bilo  etički bilo didaktički definisanoj) ispovesti, koje uvek ostaje na poetsko-kreativnom nivou, koherentna i interaktivnim vezama smislenosti ideje povezana izlaganja čija je forma skoro pripovedačka, literarna obrada lirska, a suština antropocentrična; konačno, poeziji nadograđen rezime koji vodi put ideje poetike, ili predstavlja uvod u filozofiju poezije, u ovom slučaju shvaćene kao primarni vid  egzistencije ljudskog bića.
           Pesme Zorana Bognara su nepredvidljive, osione, bujne i žestoke i, gotovo uvek, dolaze kao lavina. One svojom zagonetnom raspevanošću i ekspresivnošću zbunjuju čitaoca i istovremeno mu otvaraju neka dotle nepoznata prostranstva sveta, tako da mora da se zapita dokle seže moć poezije, kada i kako ona počinje, kada i kako prestaje. Kad je reč o Bognaru, takva se pitanja postavljaju povodom svake njegove pesme. I uvek je jasno da svaka od njih probija neki tvrdi zvučni zid pevanja i mišljenja, svaka je za jedan veliki korak zakoračila u nepoznato, posebno u tajne jezika, u njegove unutrašnje slojeve i zvukove, u njegova nepregledna slojevita značenja, u njegovu zapretanu vatru. Probijajući te barijere u pevanju i mišljenju, u jeziku posebno, Bognarova poezija utemeljuje Novi svet i novu poeziju o njemu, osvešćava i gradi Novog  čoveka, širi i produbljuje njegova saznanja o svetu, oplođuje njegovu svest o novim i bogatim ljudskim slobodama.
           Po tim prevratničkim svojstvima Bognarova poezija predstavlja primer modernog stvaralačkog angažovanja i uzor modernog pevanja i mišljenja. Knjiga Novi potop  je  izuzetno snažna pesnička knjiga po dubini misli i emocija, po nadahnuću, po stepenu pesničke koncentracije, po raskošnoj pesničkoj ekspresiivnosti, po misaonoj i idejnoj zrelosti i ponesenosti… U ovoj poeziji prepoznajemo  buduće  čovekove svetove i budući jezik kojim će  čovek misliti i govoriti. Te njene ambicije izuzetno su izražene i neodoljivo se nameću kao nezaobilazni stvaralački izazov, kao umetnička dijalektička komponenta koja angažovano učestvuje u svestranom preobražaju čoveka.

Pročitano na svečanom uručenju internacionalne književne
nagrade “Vannelli” za italijansko izdanje knjige “Novi potop”,
19. decembar 1997, Verona 


Franco Vannelli:

         Bognar prima Vannellijevu nagradu Verona-1997 … Zoran Bognar, nesumnjivo, pripada talasu najzanimljivijih novih evropskih pesničkih glasova. Njegove pesme su zasnovane na etičkoj pretpostavci o svetu i koliko god predstavljaju lucidne analize pojedinačnih ljudskih situacija, one su i ekspresivne slike društvenih i istorijskih kretanja. Bognar na sasvim poseban način, kroz poetsko-fenomenološku prizmu, hvata i vrlo istančano analizira ljudsku svest; zapravo, on u svakoj životnoj situaciji, pored njezine konkretne realnosti istražuje i onu koja nosi u sebi elemente kosmičke realnosti ali koja je neodvojiva od prvonavedene. U tom se smislu malo koja pesnička vizija u novijoj evropskoj lirici može uporediti sa Bognarovom, naročito ne po intenzitetu i širini doživljaja, po snazi misaonih procesa, po umetničkoj zrelosti i po složenosti analiza psihičkog stanja ljudi koje prikazuje i uslova iz kojih oni dolaze…

Izgovoreno na svečanom uručenju internacionalne književne
nagrade “Vannelli"za italijansko izdanje knjige “Novi potop”,
19. decembar 1997, Verona

 

Branislav Brana Petrović:

           petrovicBez ikakvog dvoumljenja mora se reći da je Bognar veliki pesnik koji se odlikuje izvesnom pesničkom drskošću koja se ne miri sa konvencijama. Poezija Zorana Bognara uvek je oglašavala ne samo nov i izazovan način pevanja i mišljenja, nego je i višestruko oslobađala pesnički izraz svih mogućih stega i predrasuda. Za ovoga pesnika nikada nije bilo tabu-tema i nikada nije verovao da pripada nekoj pesničkoj školi ili nekom posebnom načinu upotrebe pesničkog jezika ili organizovanja stiha i pesme. To nepripadanje nikom osim samome sebi bio je prvi i osnovni kvalitet njegove poezije. Bognar je stvarao poeziju jedino onako kako je osećao i mislio, kako je doživljavao svet i pojave u njemu. To je bio dovoljan razlog da ga sa velikom pažnjom istovremeno primi i čitalačka publika i književna kritika. Bognarova poezija primljena je kao osveženje u načinu osećanja i doživljavanja sveta, kao stvaralačka reakcija na zastareo način pevanja i mišljenja, kao potreba da se hrabrije i bez predrasuda govori o svetu punom zamki i neizvesnosti…

           Beograd, 2000.
 

 

Lawrence Ferlinghetti:

           Zoran Bognar je naglašeno ekspresivan pesnik izuzetnog talenta. ferlinghetti

            San Francisco, 1998.

Alfred Kolleritch:

           kolleritsch
          Zoran Bognar je izuzetan pesnik, jer osim što je umetnik, on je i filozof. Njegove pesme su čista filozofska nauka. Takođe, njegove pesme se neprestano bore da izađu sa papira i, ako tako mogu da kažem u slobodnoj interpretaciji, pomešaju se sa slikom, pa čak i muzikom. Bognarova poezija naprosto diše i konstantno donosi inovacije što je, uveren sam, veoma bitno...

           Graz, 2000.

 

George Vid Tomashevich:

           tomasevicBognar je vrlo načitan i impresivno obavešten znalac stvari, prostrane erudicije i studiozno apsorbovane humanističke učenosti. Upoznat s većinom svetskih mitologija, teologija i eshatologija i njihovih ideološko-političkih izdanaka, neisporučenih obećanja i neuspelih recepata “spasenja”, on je i suviše zadubljen u život da bi odustao od dalje borbe. Rve se on i nosi s preobiljem slika i simbola, od mitopejskih arhetipova sumerske, semito-hamitske i grčko-rimske starine do znakova Zodijaka i četiri jahača Apokalipse. Prkosan i elegantan borac protiv naporne pretnje nihilizma, Bognar šalje poruku sveukupnog aksiološkog preporoda i korenite moralne obnove “od letargije do liturgije”.
           Etički sputan, kao Niče, ali nevoljan da se preda, Bognar pokušava da opravda svoju odluku iskupljenjem etički narazrešivog etički neporecivim. Pesnikova konačna identifikacija Novog Sveta, Elizeja, sa zemljom nepoznatom (Terra incognita), podseća na sugestiju Karla Popera da, za razliku od Zatvorenog (neslobodnog) društva, Slobodno (otvoreno) društvo namerno ostavlja oblik, prirodu i karakter kolektivne budućnosti otvorenim u svesti svojih članova, da biraju sami sebe.

          Buffalo, 2002.

 

Dragan Jovanović Danilov:

          danilovZoran Bognar je pesnik naturalist, odgojen na duhovnosti Istoka. Od eksperimentisanja formom karakterističnim za njegove rane knjige, on je u poslednjim svojim knjigama dospeo do narativne poezije i jezika ozbiljne lirske konverzacije. Životni podatak, neobičan susret, neki detalj iz patogene stvarnosti u kojoj živimo, dovoljni su ovom pesniku da oko njih kristališe svoju pesmu u kojoj etički momenat ima, svakako, stožernu vrednost.
           Idejno solipsistički i bitnički okvir ranih Bognarovih zbirki pesama (a njegovo pesništvo trajno je obeleženo dosluhom i srodništvom sa bitnicima, pre svega sa Ginzbergom, Kupferbergom i Sandersom) prerasta u “Anonimnoj besmrtnosti” u melanholično-refleksivni resentiment, a zatim u “Elizejskoj trilogiji” poprima obol jednog samosvojnog sveta kadrog da u svoju široko razapetu mrežu hvata religioznu upitanost, nemilosrdnu kritiku savremenog sveta, moralizatorski poriv, te svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja sa bitijem.

           Požega, 2003.
 

 

Ljiljana Šop:

          Ljiljana_SopPrvih pet godina Bognarovog pevanja, prožetih i ispunjenih prostorom tame, zebnje, egzistencijalne studi, buntovništva i prizivanja podsvesti kao riznice i svedoka mučnih i mračnih spoznaja, svojevremeno su prevashodno mogle da budu tumačene kao izraz mladalačkog bunta, kao pomalo ekscentrično protivljenje svetu koje seže sve do otpora prema sopstvenom rođenju, kao pokušaj da se postojanje definiše iz “ledene grobnice snova” koja ne priznaje objektivitet, smislenost i nužnost kategorija prostora i vremena. Današnja recepcija tih pet godina Bognarovog pevanja nužno je drugačija, a pesnikovo predosećanje budućnosti postaje traumatična činjenica i istinska mora svima koji razum, znanje i neposredno iskustvo stavljaju ispred nesvesnog, intuitivnog i podsvesnog poimanja.
           Bognar je prihvatio činjenicu da je dekonstrukcija sveta njegova realnost, proverena i uvek nanovo proverljiva, ali i da  izazov, cilj i smisao poezije nije više samo konstatovanje i opisivanje te destrukcije, nego i mogućnost rekonstrukcije i nove gradnje paralelnih svetova otpornih i na buduće Nove potope…

           Beograd, 1996.

 

Draško Redžep:

           redjepSasvim je drugačiji i čudan ovaj svat Bognar u srpskoj savremenoj poeziji. Ima duha, ima duha i istovremeno njegov treptaj, sasvim nemiran i svakad uzbudljiv, opominje beskrajno: toliko paralelnih sudbina, toliko neprepoznatljive magije u ovom svetu koji nije geometrijski i koji, dakako, nije ni savršen.
           Rano ostvaren kao liričar nemirnog rapsodičnog prepoznavanja noći i sna, neisceljen u svojoj rečitoj a počesto i himničnoj paradigmi prepoznavanja u ogledalima vode i mraka, Bognar je, kako su i njemu godine prolazile, sve više i doslednije negovao zavet svedenosti, nekakvog unutrašnjeg pomirenja sa nepostojećim. Nije mu više bilo strano ono što nije hteo, niti mogao da imenuje. Nije mu uopšte bilo stalo do toga. Metamorfoze novih strahova su, tako, postavljene kao oni isti njegovi slepi putnici koji, takođe, ne mogu da pobegnu od vlastite sudbine. Eruditna i negovano tangentna u odnosu na tolike zaboravljene svetove i ličnosti koje su naselila naša grobišta i naše predrasude, lirika Zorana Bognara otkriva naš zazor od birokratske, konvencionalne, građanske logike pukog prizemlja kao svoju sopstvenu istinu.

           Novi Sad, 1996.

 

Saša Radojčić:

          Sasa_RadojcicBognar je oduvek stajao nekako izvan aktuelnih poetičkih sporova, ne priklanjajući se ovom ili onom programu, netaknut ovom ili onom poetičkom teorijom, usamljen, ali svoj. Postepeno je u svoje tekstove unosio kad dalje, kad bliže odseve iskustava kultura Istoka, kojima se kao i toliki Evropljani zabrinuti pred očiglednom krizom zapadne svesti – umetnosti, saznanja i morala, priklanjao sa žarom istraživača gotovog da bez oklevanja i bez ostatka zakorači u nepoznato, u ono drugo, što možda obećava bolje ishode…
           Jedna od najvažnijih, konstantnih osobina Bognarove poezije jeste izrazita sklonost da se pesnički tekst organizuje kao govor s jakom kritičkom notom; štaviše, kao anarhoidni govor koji opravdanje za buku i gnev koje sobom nosi, nalazi u moralnoj posuvraćenosti okruženja, u beščašću epohe “pune penušavih alibija”.

          Sombor, 1997.

 

Milivoje Marković:

          Milivoje_MarkovicNiko od savremenih srpskih pesnika nije tako radikalno zauzeo nov stav prema sveukupnosti čovekovog bitisanja kao što je to učinio Zoran Bognar. Zato njegovu poeziju treba primiti kao odvažan pokušaj da se budućem vremenu obezbedi novi entuzijazam, da se oblikuje nova i jača ljubav, da se pronađe put do izražajnih emocija i snažnih doživljaja i da sve, ama baš sve, naročito pesnički jezik i shvatanje pesničke lepote, bude drugačije i radikalno novo. U oblikovanju svog pesničkog sveta on gotovo nikad ne polazi od postojećih modela, već svoje pesničke svetove traži u sopstvenim mislima i emocijama. Njegova poezija nikad ne prepričava čovekov svet, ona ga pretpostavlja i stvara, uvek u dosluhu sa budućnošću, što je omogućilo da postane svojevrstan putokaz i sadržina vremena u kome ovaj pesnik svakom svojom novom pesmom ide u susret.

          Beograd, 1995.

 

Novo Vuković:

          Novo_VukovicBognarov poetski diskurs odaje intelektualnost i rafiniranost koje prožimaju celu skalu pesnikovih emotivnih pulsacija. Rečene emocije nemaju oscilacijsku neujednačenost, već harmonizuju jednom filozofskom setom i intelektualnim mirom. Njegova sklonost ka slikama velikih dimenzija, ka monumentalnom u funkciji je poetske makroteme. Bognarovo nepristajanje na uobičajenu sliku sveta, u kom je sve u znaku konačnosti i neponovljivosti, jeste, u stvari, svojevrsna pobuna protiv mogućeg besmisla i stohastičkog ustrojstva materijalnog univerzuma…

           Nikšić, 1995.

 

Michael Krueger:

           kruegerBognar oseća tamnu dubinu svega, sluti da je ljudsko vreme dovedeno do ruba i zato reaguje burno, povremeno pamfletski i nihilistički udara u okove, prividno razara sve, pa čak i poeziju da bi ostvario novi smisao, da bi u poniženima pokrenuo energiju, da bi ih uveo u akciju. U tom smislu u ovoj poeziji zaista ima nove energije koja silovito napada i nekom svojom tamnom ironijom skida maske, a njihova naličja pretvara u groteske, u karikature, u iskrivljene parabole. Bognar poriče sve što je lažno, nemoralno, demodirano, profano, razara lažne iluzije, šiba pustoši i pustinje duha – sve što je ispalo iz dijalektičkog istorijskog toka…

           Munchen, 2002.

 

Katerina Karizoni:

           katerina_karizoniPoezija Zorana Bognara je prepuna kreativne imaginacije i pronicljivog duhovnog otkrivanja sveta. Reč je o stihovima oslobođenim svih stega, dinamičnim, povremeno teškim a povremeno akustičnim, koji često završavaju sarkastičnim kritikama modernog sveta i njegovih “idola”.
           Ipak, najintrigantnija je Bognarova opsesija da promišlja i reinterpretira drevne mitove, da upoređuje njihove brojne varijante i literarizacije i da u njima traži ne samo filosofsku nego i estetsku dimenziju. To smatram jednom od fundamentalnih crta njegove poetike.

           Thessaloniki, 2002.

 

Jovan Zivlak:

          Zivlak Bognar spada u red najistaknutijih savremenih srpskih pesnika. Neosporni su njegov dar i njegova senzibilnost. Iskustvo koje donosi ovaj autor izdvaja ga, ne samo u tematskom smislu, nego i u razumevanju zvukovnosti pesničkih tekstova. Reč je o pesmama širokog zamaha, ali i stišanosti, kao da hoće da se uhvati u mnogoliki i zagonetni duh vremena sa svim njegovim kontroverzijama i maskama, a isto tako i ona vrsta skrajnute i pojedinačne sudbine pojedinca. Ove pesme ujedinjuju dahove kontrakulture, autsajderizma, iskustva Istoka, ali i moderne književnosti uopšte, i osetljivost jednog izoštrenog pogleda na stvari i smisao reči i njene misije.

           Novi Sad, 1995.

 

Vladislav Bajac:

          Vladislav_Bajac_2 Zoran Bognar renome je stekao kosmopolitskim pogledom na svet koji je dosledno prikazivao kroz spoj hrišćanske i budističke civilizacije. Tragovi prošlosti (kako lokalne tako i globalne) koristio je u sadržinskom vidu, a svoje viđenje pečatio savremenom formom. Mudrost vekova pretakao je u moderan, brz i stih jakog nerva, onaj koji zadržava pažnju i razgolićuje istinu. Rekao bih, pesnik bez kompromisa sa stvarnošću koji je predvideo, doživeo i preživeo razgradnju katolicizma i  pravoslavlja.

          Beograd, 1993.

 

Novica Tadić:

Novica_Tadic_fotkaZoran Bognar formirao se kao pesnik u onom pesničkom krugu koji je početkom osamdesetih godina odbacio socrealističku poetiku i prihvatio nova i moderna pesnička strujanja. Već na početku svoje pesničke avanture Bognar je pokazao da poseduje senzibilitet i smisao za ona životna strujanja koja se odvajaju od klasičnih i prevaziđenih shvatanja sveta. Njegovu poeziju zahvatio je duh obnove i preobražaja, oglasio se u njoj lirizam meditativnog karaktera i svaka je njegova pesnička knjiga označavala, s jedne strane, prodor u unutrašnji čovekov svet, u nepoznanice misli i emocija, a s druge strane, pokazivala je novo razumevanje jezika i samog pesničkog čina. To pokazuje da je ovaj pesnik bio tragač i da je njegova pesma opravdavala svoje postojanje tek onda ako je uspela da napravi iskorak u novo i nepoznato... Poezija Zorana Bognara izuzetno je polivalentna i njeno višeznačje sastoji se od kristalno čiste zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u celokupnom pesničkom opusu Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ta vrsta bunta ili, bolje rečeno, unutrašnjeg sukoba ima dijalektičku vrednost, humanistički je inspirisan i ima etičke relacije: ljudsko dominira nad svim i to ljudsko ima egzistencijalnu misao. Bognar je svestan da je nalog pesnika da stvara osećanje lepote, da otrežnjava zalutali ljudski duh i da stvara uporišta u čoveku da emotivno i misaono utemeljuje ljude u društveno-kulturnom biću. Bognar je to činio u svim svojim knjigama te su misli i osećanja dobili svoju punu stvaralačku kristalizaciju i kao umetnost i kao filozofija i kao poezija.

Beograd, 2008.

                                                                                                                                                                                                                
                                                                                                                                                                                                        

Divna Vuksanović:

          Divna_VuksanovicBognarova poezija, po svojoj osnovnoj nameri, stoji nasuprot vladajućim tendencijama “infantilizacije vremena”, jer čitaoca upućuje na odsudna, ali i gotovo sasvim zaboravljena egzistencijalna, metafizička i antropološka pitanja, koja je danas u mogućnosti da prizove savremena poezija.
           Sudeći po ekstremno razuđenim stihovima Bognarovog eshatološkog projekta-knjige “Elizejska trilogija” koja obuhvata poeziju ili preciznije, različite poezije (i popratne poetike) ispevane u vremenskom razmaku od 1984 – 2000. godine, kriza fenomena i pojma novog, koja je evidentna kako u stvarnosti tako i u poeziji, iskazala je sebe u mnogobrojnim pojedinostima ove antropologizovane zbirke melanžiranih “citata” iz svakodnevnog života s jedne, i poezije, s druge strane, s jednom opštom misijom namenjenom novom, budućem čoveku – “da će znati izvući pouke iz svog prethodnog života”…Nestanak sveta, njegovo temeljno pustošenje ovde je pretvoreno u bezbolno pretapanje ejdetskih slika jednih u druge. Na praznom platnu istorije smenjuju se rapsodične slike sačinjene od “bizarnih krhotina” nekadašnje stvarnosti, koja, u novom svetlosnom obličju, izranja iz beline platna. Dinamika kaleidoskopa podudara se, otuda, s načinom strukturacije Bognarove poezije.

           Beograd, 2000.

 

Gojko Božović:

           Gojko_Bozovic

 

          Većina Bognarovih pesama nastaje u težnji za što paradoksalnijom metaforom i za što neočekivanijim obrtom.

           Beograd, 1994.



Petar V. Arbutina:

           Petar_Arbutina_ResizedPoezija Zorana Bognara je odricanje i nepristajanje na tamnu stranu bivstvovanja na zemlji, iako i samo osenčena tamnim valerima sveprisutnosti smrti u martirijumu optimističkog doživljaja života. Dendijevska opsesija iščitavanja pepela posle pohoda smrti ima svoje razrešenje u bolnoj rezignaciji, koja eksplicira duhovno oslobađanje i katarzu.


Pesnička umešnost i zrelost evociraju vremenom, podvrgavajući novom zamahu, stare opsesivne teme. Od širokog zamaha prozno lirskog zapisa do sentencioznosti i lapidarnosti svedene forme, Bognar uspeva da izgradi vlastiti i autohton odnos prema versifikaciji…

          Beograd, 1996.

Duško Novaković:


Dusko_Novakovic          Tip Bognarovog pevanja često se označava kao poezija sutona duše, pesme bola imelanholije, pesme ponornog pogleda oka na zone doživljenog iz senke. Sfumato plesanje poezije. To je, pre svega, poezija dubokog peva – „kanto đorno“ koja je u tradiciji evropskog pesništva dala takve osobene rezultate, za pamćenje, kroz imena Ungaretija, Kvazimoda, Lorke, Albertija, Seferisa, Polina, Bena, ali i pesnika s našeg tla kao što su Dis, Pandurović i Tadić... Svakako, izvor ovakvog pevanja, kao deo Bognarove poezije, moramo, ipak, povezati sa njegovom životnom sudbinom, sa njegovom ahasverskom putanjom čiji početak seže u bliskoj prošlosti i istoriji jedne zajednice u čijem se haotičnom i neuralgičnom, a potom ratnom okruženju našao i sam autor. Nije se latio oružja, već je uzeo pero u ruke, da svedoči o mnogočemu što se događalo njemu i njegovoj duši, držeći se onog što je najteže doseći u poeziji – iskrenosti.... Naravno, sa obiljem originalnih rešenja u strukturi teksta-pesme, odnosno njenih etičkih i estetskih označitelja, kad poezija, zapravo, nagrađuje čitaoca.

Izgovoreno na uručenju nagrade „Vasko Popa“, Vršac, 2014.


Danica Andrejević:

           Stari i Novi svet, bazična memorija mita, genska istina kolektivnog umlja i moderne senzacije i fenomeni sveta traže svoj pesnički simbiotički brak i izričaj. Postavljajući pitanje o postojanju božanske supstance i o sadržaju i moći apsolutnog, tražeći rešenja za konflikt kao osnovni odnos u svetu, problematizujući pitanje spasa u ovom zlom, opakom, nasilničkom veku kvara i dehumanizacije, Bognar je ispevao uzbudljive stranice sa kojih su laserski i lucidno odapeti krikovi ljudske egzistencije.Taj visoki i čisti poetski čin ravan je gestu stvaranja apsoluta, ravan je stvaranju novovekovne pesme novih kultivisanih rapsoda kakav je, nesumnjivo, i Zoran Bognar.

           Priština, 1997.

 

Zoran Gluščević:

           bognar-i-zoran-gluscevic-dodela-nagrade-isidora-sekulic--beograd-2000Nalazimo se u središtu jedne tehnološko-potrošačke pošasti i bez ikakvih najava, ikakvih teorija i teorema stvoren je potrošački čovek, sa svim onim nedostacima koje su čoveka pratili kroz istoriju civilizacije, dodajući još i neka svojstva o kojima čovek nije ni sanjao. To je pre svega želja da se iz jednog centra vlada celim svetom, želja da se čovek na neki način ubaci u jedan monolitni svet.
Nije nimalo slučajno što se jedan naš pesnik kakav je Bognar, izuzetno darovit, usudio da razmišlja o onome šta je prethodilo tom potrošačkom čoveku i šta je ono što možda treba da predstoji. Njegova poema “Novi čovek” može se pratiti na nekoliko nivoa: jedan je kritički, koji se provlači kroz sve delove poeme, drugi je antropološki i treći filozofsko-esejistički… Poseban značaj ove poeme je i njen spiritualni nivo, jedna vrsta uznešenija i besedničke propovedi i retorike, koja se odmah za vas “zalepi”, jer je sve “pripremljeno za taj skok u svetlost”. Zbog toga je Bognarova poezija neophodno potrebna…

Izgovoreno na svečanom uručenju književne
nagrade “Isidora Sekulić” za knjigu “Novi čovek”,
20. juni 2000, Beograd.

Boris Jovanović Kastel:

           Boris_Jovanovic_Poezija Zorana Bognara je preostali žig o našim pregnućima i lomovima, uspomenama, posrtajima i perspektivama pred Bogom, Vragom i Ogledalom koje je pesnik zasigurno razbio težeći novom. Ova poezija naizgled bliska, ali u esenciji protivna idejama eskapizma, verterizma i gnosticizma zaslužuje odrednicu krajnje specifičnog pisma na kraju ovog veka, posebno zbog nezamenjivog, iskonskog i kroz prokletstvo traženog zavičaja. Patrimonijum Zorana Bognara je introvertni reljef Elizeja, isto kao što je za Crnjanskog bila i ostala Sumatra.

           Podgorica, 1999.

 

Čedomir Mirković:

           Cedomir_Mirkovic1

 

          Tragove dobro poznate Bognarove pesničke dosledosti i opredeljenosti otkrivamo, najpre, u opsesivnoj zainteresovanosti za ključni kontrast na kojem su sazdani i čovek i ljudski rod: u pulsacijama božanskih i satanskih impulsa, u dualizmima fizičkog i duhovnog, u naizmeničnosti padanja i uzdizanja, u bliskosti haosa i saglasja, u uzajamnosti destrukcije i stvaranja…

           Beograd, 2003.



Eftim Kletnikov:

          Poezija Zorana Bognara je visokog pesničkog i metafizičkog kvaliteta. Zbita. Gusta. Jednom rečju - prava.

           Skoplje, 2006.

 

Munib Delalić:

           Munib_DelalicU Bognarovoj poeziji posebno bih izdvojio pesnikovu lakoću kazivanja, njegov izravan govor koji rezultira nekom vrstom prirodne, urođene transparentnosti. Komunikativna ravan ovde fascinantno deluje imajući u vidu da je upravo do preglednosti i jasnoće ponajteže doći. Ta uprirođenost (“zapanjujuća jasnoća”) čitaoca i “dira”, njoj se i veruje, ona osvaja i posvaja, postajući posve našom. Stoga je ovde pesnikov glas i naš glas, on iz nas progovara, i to više nisu (samo) stihovi, nije to više samo pesma, već naša lična ispovest…

           Oslo, 2003.

Vasilije Domazet:

          vasa1 Postoji samo jedan pesnik u savremenoj srpskoj književnosti koji može sebi dati za pravo da knjigu nazove „Alhemija”, a da to ne zvuči pretenciozno – to je Zoran Bognar. Jedinstven po posvećenosti pevanju, Bognar je na najdirektniji način utkao ezoterijske teme i topiku u svoj poetski kod, hrabro ističući pravo, oduvek garantovano poeziji, a danas prilično zaboravljeno, na blisku vezu pesništva i korpusa bazičnih ontoloških disciplina, pre svih religije, spiritualne alhemije i oblasti misterijskih inicijacija. Tako je svoj književni brod usmerio u vode koje su vekovima dom poezije, a iz kojih je pesništvo, što dobrovoljno, što prinudno, izgnano u zrelosti industrijske ere, nakon prvog organizovanog otpora – romantičarske pobune. Simbolizam, i svi oblici artizma, samo su učvrstili ukorenjenost pesme u duši i svesti Pojedinca, potvrđujući tako rascep individualnog i opšteg, zauvek ukidajući pretenziju poezije da bude „paralelna nauka”, „sveznajuća učiteljica čovečanstva”... Pesnici su postali proroci mikrosvetova, demijurzi metafore u srcu obezljuđenog Grada, i pomni (pre)ispitivači samog pevanja i virtuelne mašinerije sopstvenog pevačkog glasa.
           Tako i Bognar, iako snažno oslonjen na pozitivnu tradiciju spiritualne alhemije (ona druga, profanisana, popularisana vekovima kao čarobnjaštvo stvaranja zlata iz šljake, i nije nikad bila predmet ozbiljnih umova!), polazi od introspekcije, tog bazičnog oruđa modernog pesnika, pokušavajući da osvetli i definiše osnovne elemente relacije Sopstva i sveta, pre svega oličenog u senkama drugih ljudi, mikroplaneta, na koje smo upućeni kako na početku, tako i na kraju posmatranja. Proročki ton, oličen u brojnim inkantacijama i nepomerivoj ličnoj perspektivi, vodi čitaoca u svet ozvučene intime koja nijednog trena ne prestaje da hrli univerzalnom...

           Beograd, 2006.



Radivoj Šajtinac:

          Shajtinac_ Spojivši znakove ovoga i svoga vremena, jezgrovitost i jednostavnost poetske inicijacije, detalj i mnogoznačni odjek stvarnosno-mitoloških stranica sopstvenog dnevnika, Zoran Bognar je knjigom “Albedo” progovorio o neuhvatljivosti kao o žamoru iz susednog dvorišta, o mikrokosmičkom kao o pucketanju stvari s kojima se svake večeri leže na počinak, o tajnosti života i javnosti sna, o ličnim slovima biografije i univerzalnim rečima ovog sveta i vremena u kom živimo.
           Većina tema o spadanju maski kod Bognara je, uslovno govoreći, obrađena šeretski, čak blago pomirljivo jer je u svojoj značenjskoj artikulaciji jasno stavila do smisla i onaj introspektivni udeo, ono što takođe ispod kože, može ličiti na ležište sopstvene maske – ali pesnik zastupa prijem i davanje, zastupa uzajamnost intimnog i javnog, porodičnog i heliocentričnog, muškog i ženskog, zastupa albedo. Tu se iverzibilna paradigma albeda identifikuje kao lična, orfička i erotska, socioantroploška “rasudna snaga”, ali ne kao lirsko ubeđivanje, već kao smireni sled invokacija o ličnim događajima, o vezi tih događaja s konkretnim bićima, o tajnama i diskreciji koji izrazitom pesničkom ironijom potkopavaju temelj masivnih ostataka civilizacije. Život bez albeda jeste život bez redosleda, bez tajnih šifri između čula reči, bez pravih povoda, bez “zapanjujuće jasnoće neizgovorenih reči’…

           Bečkerek, 2002
  
Serbian English French German Italian

Pretraga sajta:

Poseta sajta:

mod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_countermod_vvisit_counter
mod_vvisit_counterToday/Danas348