U Gradskoj kući Kikinda uručena je prestižna nagrada “Dušan Vasiljev” Zoranu Bognaru za knjigu “Sve su smrti (samo) deo našeg sata” (Nova Poetika, Beograd, 2025). Podsetimo, žiri za ovu nagradu je u sastavu Radovan Vlahović (predsednik), Selimir Radulović i Đorđe Pisarev. Zoran Bognar je tim povodom održao besedu u čast Dušana Vasiljeva, ali i same poezije: “Poezija je svet. Svet, na žalost, nije poezija. Poezija je svet za sebe… svet za druge… svet za sve; ali sve se češće postavljaju pitanja: Šta sa poezijom?; Šta sa svetom?; Šta sa svetošću?
Svet može (i to se i očekuje) da menja poeziju. Poezija, na žalost, ne može da menja svet. No, to se nikada nije trebalo ni očekivati ni zahtevati od nje. Ne znam ni zašto bi? To su bili potpuno pogrešni i irelevantni postulati. Ta očekivanja imala su potpuno političku konotaciju. Poezija je upravo lepa zato što je uzvišena, baš kao što je lepa i muzika, slikarstvo, pozorište ili bilo koja druga umetnost… Poezija ne bi nikada trebalo da bude angažovana, ispolitizirana, (zlo)upotrebljena za ostvarivanje nekih niskih i površnih ciljeva: već bi trebalo da uvek bude univerzalna, kosmopoetska, elizejska i večno mlada. Naravno, samo je vreme kompetentno da potvrdi ili demantuje ovu tezu, stoga mu se i ovom prilikom, s dužnim poštovanjem, klanjam… Oduvek sam govorio da je poezija jedna divna, elegantna dama kojoj bi mi pesnici/krojači reči trebalo da sašijemo raskošnu haljinu od tananog materijala metafore, harmonije, ekspresije i zvuka kako bi izgledala dostojanstveno, postojano i vredna divljenja. Svi oni koji to nisu učinili i koji su se samo ushićeno, poput hot-line manijaka, divili njenom briljantno isklesanom telu zalutali su u književnost. Ovoj “bogomdanoj dami”, osim srebrnastobelih i skerletnih čipkanih haljina, trebalo bi pokloniti i jedan snažni, rafinirani parfem koji bi je činio prepoznatljivom. Takva “dama”, priznaćete, može sve… osim da prlja vlastite ruke.
Vera blagopočivšeg poetskog barda Branislava Brane Petrovića da poezija može da brani čovekov svet nimalo nije slučajna, jer, nezavisno od toga koliko neko sumnja u preobražavalačko i spasilačko dejstvo poezije, ona je, ipak, u svemu prisutna i u svemu određuje čovekovu suštinu, ona je snaga koja čoveka održava u životu i brani ga od svih pokušaja da bude obezličen, doveden u stanje gubljenja identiteta, neraspoznavanja sopstvenog hoda kroz vreme i neraspoznavanja sopstvenog vremena. Prema tome, poezija jeste odbrana čovekovog sveta i Petrović, ali i mnogi pesnici s početka i s kraja XX veka su je tako i pisali.
Jedan od takvih pesnika bio je i prerano preminuli Dušan Vasiljev (1900-1924), jedan od najznačajnijih predstavnika srpske avangarde i, zbog svog prepoznatljivog bunta i retoričnosti, jedan od najtipičnijih ekspresionističkih pesnika takozvane leve orijentacije aktivističkog tipa. Dušan Vasiljev poznat je i po, možda, unikatnom iskustvu pesnika koji za života nije objavio ni jednu jedinu knjigu, s tim je njegov uspeh i neizbrisiv trag još intrigantniji i impresivniji. Posthumno je objavljeno šest izbora iz poezije Vasiljeva (u izborima: Živko Miličević, 1932, Živan Milisavac, 1950, Stevan Raičković, 1968, Ljubomir Simović, 1975, Jovan Delić, 1975 i Jovan Zivlak, 2000), kao i sabrane pripovetke i drame pod nazivom “Ispod praga” koje je priredio Aleksandar Pejović 1982. godine…
U ovom šestom po redu i po kvalitetu i oštrini kriterijuma, čini nam se, najboljem izboru iz Vasiljevljeve poezije Jovan Zivlak nam je ponudio mogućnost novog viđenja, tumačenja i vrednovanja ove osobene poetike. Poezija ovog vrsnog pesnika, prozaiste, dramaturga i mislioca prepoznatljiva je, prevashodno po ekspresivnosti i po filozofičnosti (reč je o naglašeno misaonoj poeziji) i po akribiskoj jezičkoj izbrušenosti što je, verujem žiri za ovogodišnji nagradu “Dušan Vasiljev” prepoznao i u mojoj poeziji… Pored toga, poezija Dušana Vasiljeva oglašava drugačiji pogled na svet, mudrije i složenije gleda i interpretira suštinske odnose u čovekovom životu i vremenu. Za razliku od mnogih drugih pesnika toga perioda Vasiljev je zbivanja u vremenu i ljudima posmatrao dublje, gotovo uvek je tragao za bitnim, za onim što egzistencijalno određuje čoveka, vreme, situaciju, moralni čin… Ovaj pesnik nikad nije posezao za opisom i za spoljašnjim odblescima, on je uvek polazio od varnica emocija, od proloma u mislima, uvek ga je zanimalo kako se pojave i najrazličitiji odnosi u međuljudskoj komunikaciji odražavaju u svesti. U stvari, u svojoj ekspresivnoj, spolja i unutra izvajanoj pesmi, britkim i višeslojnim slikama, simbolima i metaforama iskazivana su esencijalna stanja čoveka. Vasiljev kroz svoju pesmu ne povlači ništa što je slučajno i ništa što nije višestruko proživljeno. Svedoči o tome čitav niz lucidnih pesama kao što su “Prolog”, “Glasnik”, “Smrt negde na ulici”, “Besmislenost”, “Hristos pred Pilatom”, “Plač Matere čovekove”, “ Đavolu”, “Pred buru”, “Spomenik” i mnoge druge kroz koje prolazi mnoštvo različitih motiva, složenih sadržaja, viđenja i opredeljenja. U ovim pesmama ima apokaliptičkih vizija, molitvenog diskursa, ljubavnih uznesenja, potresnih i dramatičnih slika i simbola pomoću kojih je Dušan Vasiljev uspeo da iskaže svu veličinu čovekovog poraza i uznesenja, tako da svaka njegova pesma sa tim motivom predstavlja žarište koje budi misli i stvara buru u emotivnom životu čoveka.
Čini mi se da ništa manje nisu sugestivne i one pesme Dušana Vasiljeva koje su inspirisane savremenim životom – ima u njima širokih prostora i zamaha slobode, ali ima i kritičnosti. To pokazuje da je Vasiljev bio pesnik sa izraženom percepcijom, saputnik kroz vreme koji je učestvovao u stvaranju novih oblika ispoljavanja ljudskih sloboda. U svojim zgusnutim pesmama Vasiljev beleži one trenutke koji oglašavaju neprekidne i nedogledne procese oslobađanja. Time je ovaj pesnik pokazao da je njegova angažovanost bila tako usmerena da je u otkrivanju novih sadržaja života istovremeno sugerisala nov i moderan senzibilitet, jer pesma za njega nije imala funkciju samo da nešto konstatuje već je ona bila i kritička pretpostavka sveta u preobražaju. Poezija Dušana Vasiljeva, u gotovo svim svojim trenucima, imala je neskrivenu ambiciju da podstiče promene i da ukazuje na mogućnosti menjanja savremenog sveta…
Na postamentu i testamentu poezije Dušana Vasiljeva i ovovekovna poezija bi trebalo da ima za ambiciju da budi i širi vidike (ali ne i da kreira konture) savremenog sveta, da u čovekovom biću objavi kompleksniju slobodu, da pokaže da je pesma izraz čovekove nepomirljivosti sa ustaljenim načinom života. U stvari, ova poezija bi predstavljala pokušaj pomeranja misli i emocija ka nečem nepoznatom i mogućem, ona bi trebalo da bude neprestano traganje koje bi, u jednom, eventualno, molitvenom i ispovednom tonu, podsticalo kreativne promene za daljom humanizacijom sveta. Mislim da bi ovo mogao biti jedan mogući i zadovoljavajući odgovor na prvo gore postavljeno pitanje: Šta sa poezijom?
A druga dva pitanja: Šta sa svetom? i Šta sa svetošću?; mislim da bi trebalo ostaviti, kako ih je Todor Manojlović svojevremeno lucidno nazvao, praunucima Poezije koji tek dolaze sa novim zastavama i novim znamenjima… Ne bi trebalo ni jednog trenutka sumnjati da će nam oni zasigurno ponuditi i doneti prave odgovore… jer je i veliki V.B. Jejts je svojevremeno zapisao: „Rasprava sa svetom je retorika, a rasprava sa sobom poezija”…