Novosti

URUČENA NAGRADA “MILAN RAKIĆ”

Danas je u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije, Zoranu Bognaru uručena prestižna nagrada “Milan Rakić” za knjigu pesama “Srbijo, mogu li da budem tvoj sin” (Balkanski književni glasnik, 2019)… U okviru ovog svečanog ceremonijala Zoran Bognar je pročitao besedu primerenu ovom trenutku: “Potpuno je specifična pojava Milan Rakić (1876-1938) na mapi srpske literature, koji je sa svega pedesetak napisanih pesama podeljenih u tri pesničke knjige (1903, 1912. i 1924. godine) ostavio toliki neizbrisiv trag i uticaj… i to ne samo na buduće generacije, već i na svoje savremenike. Možda, u prilog gore navedenog ponajbolje govori ovaj izvod iz teksta beskompromisnog Jovana Skerlića: “Ako se igde može reći da kakvoća nadoknađava količinu, to je slučaj kod gospodina Rakića. Iz njegove tri zbirke izašla je cela pesnička škola, a jedna pesma iz njegove knjige vredi koliko cele zbirke pesnika koji stihove sipaju kao iz rukava. Kada je počeo pevati gospodin Milan Rakić – jedini od pesnika svoga vremena koji nije pretrpeo uticaj Vojislava Ilića – imao je svoju određenu fizionomiju, i u srpsku poeziju unosio je nešto novo, i više. Danas, u doba pune svoje zrelosti, pošto je sredio svoj unutrašnji život, dovršen čovek, kao duhovno razvijen i skroz samostalan pesnik, on daje svoju punu meru. I ta mera je vrlo visoka. Mi smo u našoj poeziji imali toliko nepameti, toliko su nam dojadili praznoglavi i neznalački “geniji”, da nam je dobro došao pesnik koji je pametan čovek, čovek vedre glave, jakoga duha i otmene duše, Evropljanin, zapadnjak i inteletualac” (objavjeno u “Srpskom književnom glasniku”, 1912, knj. XXVIII, str. 703-707)…

U prilog ovih Skerlićevih reči nije na odmet reći da je Milan Rakić rođen u Beogradu, u građanskoj intelektualnoj porodici; da je i njegov otac, Dimitrije Mita Rakić, takođe bio književnik (ali i prevodilac, ekonomista, čak i ministar finansija, 1888. Godine); da je  njegova majka Ana bila kćerka Milana Đ. Milićevića, koji je takođe bio književnik i član Srpskog učenog društva… Svoje obrazovanje Milan Rakić započeo je u Beogradu, gde je završavio osnovnu školu i gimnaziju, a Pravni fakultet završavio je u Parizu. Po povratku u zemlju, ovaj veliki srpski pesnik se oženio i stupio u diplomatsku službu (kao što je to bio slučaj i sa Jovanom Dučićem, Ivom Andrićem i Rastkom Petrovićem).  Diplomatija je Rakića odvela u velike evropske metropole, poput Bukurešta, Stokholma, Sofije, Rima, Skadra, Kopenhagena. Učestvovao je u Prvom balkanskom ratu, u kojem je bio u četi vojvode Vuka. Tokom Prvog svetskog rata, Milana Rakića zatičemo kao savetnika poslanstva u Bukureštu, da bi pred kraj rata svoju diplomatsku službu obavljao u Kopenhagenu. Milan Rakić će za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije biti izabran 1922. godine, dok će redovni član postati 12 godina kasnije, 1934. godine.

Ipak, Milan Rakić nas prevashodno zanima kao pesnik moderne koji je ostavio nemerljiv trag u srpskoj književnosti. Uz srpske književnike Jovana Dučića i Aleksu Šantića, predstavlja jednog od najznačajnijih pesnika ovog perioda, koji su u dotadašnji srpski pesnički izraz doneli nove teme, motive i modernu versifikaciju. Slično pesnicima toga vremena, svoje prve pesme objavljivao je u „Srpskom književnom glasniku”, i to, pod pseudonimom „Z”. Iako je njegovo pesništvo već tada i među kritičarima i među čitaocima prepoznato kao vrhunsko, Rakića ipak odlikuje skromnost i ne naročita želja za slavom i hvalospevima… Njegovo stvaralaštvo značajno je kako zbog svoga sadržaja, tako i zbog formalnih rešenja – on je dostojni predstavnik beogradskog stila. Usavršivši jedananesterac, uspeo je da u francuskim uzorima nađe inspiraciju, no, on ih nije epigonski oponašao,  već je stvorio autentičan, ritmički i melodijski, do savršenstva, prilagođen stil u kojem sva lepota i prirodnost kao i slojevitost srpskog jezika dolaze do izražaja.

Njegova poezija se, iako duboko refleksivna, u jednom momentu stereotipno predstavljala kao ljubavna. Zbog pesama poput „Čežnje” ili „Ljubavne pesme” i ostatak njegovog pesništva znao je da se gleda kroz prizmu takve poezije, iako je svoje najviše domete Rakić uspeo ostvariti prevashodno kroz refleksivnu poeziju. Njegove pesme, među kojima su „Iskrena pesma”, „Očajna pesma”, „Dolap”, „Misao”, „U kvrgama”, dokazuju da je Rakić ipak mnogo više od pesnika nežnih reči. On je kroz svoju poeziju donosio potpunu iskrenost, želeo je da kroz ljubav, kako emotivnu tako i čulnu, oseti da je živ, da traje, da se prepusti trenutku, jer, po njegovom vjeruju, starenje i svest o vremenu donose svest i o vlastitoj prolaznosti. Na takav način, Rakić se suprostavljao društvenim normama koje ograničavaju čovekovu pravu prirodu. U „Dolapu” je najdrastičnije i najradikalnije ustao protiv društvenog ugnjetavanja, nalazeći da čovek spas i mir može naći samo u grobu. Neretko je Rakić pesimistično opisivao život i ljudsko trajanje. O tome svedoči i pesma „Misao”, koja posvedočuje borbu čoveka sa samim sobom, sa onim iracionalnim delom ljudskog bića koji se aktivira onda kada smo sami. No, kao i većina pesnika toga vremena, njegov ton, naročito pri kraju života, nije ostao krajnje pesimističan: i on je osećao prisustvo onostranog, što prepoznajemo u njegovoj pesmi „Jasika”, koju piše pred smrt. Pored refleksivne i ljubavne, Rakić je pisao i rodoljubivu poeziju. Pesme poput „Simonide”, „Jefimije”, „Na Gazimestanu”, „Nasleđa” kroz vrlo otmen, odmeren, plemenit izraz pokazuju Rakićevu odanost i poštovanje prema srpskoj kulturnoj tradiciji i istoriji, koju su nam preci ostavili. I ako bismo ovde trebalo da donesemo zaključak, složili bismo se da  upravo te tri odrednice (ljubavna, refleksivna i rodoljubiva versifikacija) i čine osnovne postulate i ciljeve njegove celokupne poezije…

Top